srijeda, 27. ožujka 2013.

Da li pričati o vlastitom uspjehu?


Da li ćutanje o sopstvenim uspesima spasava od ljubomore, pakosti, čak i mržnje drugih?

Kada podsećamo na neki svoj uspeh pokazujemo ko smo, kakvi smo i kakvi bismo želeli da drugi veruju da jesmo. A da bismo se zaista dobro predstavili potrebno je da imamo dovoljno samopoštovanja i samopouzdanja.



Pa ipak, čak i oni koji imaju mnogo razloga da poštuju sebe teško podnose kada im okolina ne „prašta” uspeh. Da li bi ga trebalo prikrivati radi sopstvenog mira, ili prećutkivati da ne deluje kao hvalisanje, ili, pak, samo zato što kod drugih može da podstakne ljubomoru, pokrene zavidljivost, osećanje ugroženosti...
Po rečima psihologa Snežane Adašević-Petrović, kliničkog psihologa i psihoterapeuta u savetovalištu „Psihološki krugovi“, samopoštovanje se zasniva na proceni svojih vrednosti i na osnovu suda nama važnih i bliskih ljudi. Tako stečena slika o sebi se dograđuje čitavog života, iako joj se temelji postavljaju još u detinjstvu.
Osobe sa visokim samopoštovanjem realno će tumačiti i svoje uspehe i neuspehe, postavljaće visoke ciljeve na svim planovima, biće otvorenije, iskrenije u komunikaciji, kritiku neće doživljavati kao poraz. Suprotno tome osobe sa niskim samopoštovanjem čak i pozitivne poruke o njihovim kvalitetima ne opažaju kao takve, ili im ne pridaju dovoljnu važnost, a one negativne podižu na visoki stepen samo zato što potkrepljuju njihovu lošu sliku o sebi. To je posledica straha od odbacivanja i put ka lošoj komunikaciji sa drugima i lošeg predstavljanja sebe.

 Lepo je čuti lepe reči
Od naše sagovornice saznajemo da je samopouzdanje povezano sa samopoštovanjem. Što je više samopoštovanje – to je veće samopouzdanje. Ono daje „krila” u ostvarivanju ciljeva. Osoba sa visokim samopouzdanjem (ne nadmenim) poštovaće druge, biće nesebična i iskrena i time će steći poštovanje drugih. Ako osoba ima nadmeno samopouzdanje to je može odvesti u aroganciju koju ljudi teško prihvataju. U neposrednoj vezi sa samopoštovanjem je i samoljublje, kao nekritičko idealizovane slike o sebi koja ne mora i često nije u skladu sa realnošću. Samoljubljivi zadovoljavaju svoju sujetu i onda kada ne poznaju svoje pravo Ja.
Zašto su i uspešnima potrebne pohvale? Svi ih vole, kaže Snežana Adašević-Petrović. Kao i za mnoge druge fenomene u psihičkom životu, korene bi trebalo tražiti u detinjstvu kada su naročito potrebne jer daju detetu putokaz za razlikovanje dobrih i loših ponašanja. Suprotna od pohvale je kritika, koja bi trebalo da se uvek odnosi na ponašanje, nikada na ličnost. Posebno kada je ona upućena detetu, jer ukoliko je usmerena na ličnost ono će poverovati da ne valja, a to može uticati na stvaranje loše slike o sebi. Isti rezultat imaju roditeljske poruke kada detetov neuspeh obeležavaju rečima da je trapavo, da ne ume, da nikad neće naučiti.
Dobro je dete bodriti i pohvalama dok savladava neke veštine, ali to ne znači da bi ga trebalo hrabriti ako nema sklonosti i preduslove (recimo, da se bavi košarkom, a niskog je rasta) jer će time samo učvrstiti sliku o sebi kao manje vredne osobe. Podsticaji bi trebalo da budu u skladu sa realnim sposobnostima deteta i naravno sa uzrastom, a roditelji uvek treba da mu šalju poruku da je prihvaćeno i voljeno onakvo kakvo jeste da bi prihvatilo sebe, svoje i dobre i loše strane.
Da li nas ćutanje o sopstvenim uspesima zaista spasava od ljubomore, pakosti, čak i mržnje... To je pitanje načina na koji se predstavlja uspeh. Potreba za samoaktuelizacijom se zadovoljava i kroz postignuće na radnom mestu, u profesiji koja čini značajan segment u životu svakog pojedinca. Odrasle zrele osobe trebalo bi da su vremenom stekle i veštine u socijalnim komunikacijama a one bi trebalo da im omoguće dobru procenu načina i uvremenjenosti za plasiranje informacija o svojim postignućima kao i količinu tih informacija. S druge strane nekad su uspesi toliko vidljivi ma koliko mi o njima ćutali.
Oni koji su po prirodi zavidljivi uvek će naći nešto na čemu će nekome zavideti a to uopšte ne mora da bude uspeh o kome neka osoba ćuti.
Pa ipak, kako predstaviti sopstveni uspeh, a da ne „bodemo oči“ drugima? Ako je naš uspeh realan i plod našeg rada i angažovanja onda ne bi trebalo da ga „uvijamo u celofan“, posebno u situaciji kada se od nas traži da ga predstavimo drugima. Ukoliko drugi ne žele da u tome učestvuju, trebalo bi se zapitati šta druge sputava u tome. Nadmen stav može drugima da „bode oči“ jer on znači omalovažavanje vrednosti drugih što onda njih onemogućava da razluče šta je stvarno uspeh, a šta potreba za hvalisanjem.

 Zavist i još ponešto
Drugačija je situacija kada treba sebe da predstavimo na intervjuu za prijem na posao, upozorava Snežana Adašević-Petrović. Tada je naravno važno da kažemo sve što imamo dobro o sebi i svojim postignućima ali ni tada ne treba preterivati sa davanjem mnogo bolje slike nego što ona realno jeste jer će se kad-tad te sposobnosti ili veštine proveriti. Neki od inventara ličnosti za selekciju kadrova imaju ugrađenu skalu kojom se detektuje davanje socijalno poželjnih odgovora i koji može da eliminiše kandidata.
Kako se osećaju oni kojima tuđi uspeh budi loša osećanja? Ako nam tuđi uspeh smeta to je verovatno zato što se svesno ili nesvesno poredimo sa nekim i u tom poređenju nalazimo potvrdu za duboko skriveno osećanje lične nekompetentnosti. Njega ponekad možemo pravdati time da nismo imali šanse koje su drugi imali, da je razvoj spoljnih okolnosti njima išao naruku, a nama ne ukratko sve ćemo pripisati „objektivnim okolnostima“ a ne „subjektivnim slabostima“. Ipak nikakvo opravdanje nam neće trajno rešiti osećanje dubokog ličnog nezadovoljstva.
Ako već uživamo u postignutom zašto nam je potrebno još i više – da se predstavimo boljima od drugih, izvrsnijim. Preterano hvalisanje ima kompenzatornu funkciju.
Kako sačuvati samopoštovanje u uslovima kada nas svesno ili nesvesno stalno neko obezvređuje? Osobe sa visokim samopoštovanjem i samopouzdanjem imaju mnogo veće šanse da ovakve krize uspešno prevaziđu i da se vrate na dobre i konstruktivne obrasce. Pomoć psihologa koristiće svima koji ne umeju da plasiraju svoje kvalitete da bi tokom psihoterapijskog procesa to naučili, ali i onima koji se u svakodnevnom funkcionisanju ne osećaju dovoljno kompetentno, nedoraslo izazovima, nezadovoljno, neispunjeno i koji bi želeli da poboljšaju kvalitet svog života.

 V. Bošković

Izvor: Politika magazin

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.