četvrtak, 3. siječnja 2013.

Zašto stalno jurimo za nečim?


Kad stalno jurimo za nečim višim, novim, drugačijim, to znači da bežimo od praznine, težine ili bola koje gomilanjem stvari, titula, uspeha, partnera pokušavamo da ispunimo ili zalečimo.



Želja za napretkom i otkrivanjem nečeg novog čini osnovu zdrave ljudske psihe. Niko se ne oseća dobro dok stagnira. Medjutim, ta zdrava želja za napretkom i otkrivanjem nečeg novog može se pretvoriti u pravu megalomaniju. Još novca, još uspeha, još pažnje, još odeće, još seksa, još priznanja, još planova, još – svega i svačega. Nikad dosta. A zapravo, tek kad nam je dosta, u stanju smo da sagledamo, osetimo, doživimo ono što imamo.

Mnogi od nas su tokom odrastanja od roditelja dobijali mnogo onoga što im nije potrebno u zamenu za ono što im je potrebno. Neki od nas su u zamenu za toplinu i ljubav dobijali stvari, neki su dobijali slatkiše, neki pohvale zbog ocena u školi. Na taj način smo naučili da emocionalno vrednujemo ono što je zapravo znak nedostatka topline, brižnosti, ljubavi.

Smisao aktivnosti
Ako je otac odsutan zbog posla pa svoju odsutnost pokušava da nadoknadi stvarima (tako da detetu ništa ne fali), njegova pažnja se poistovecuje s materijalnim obiljem.

Ako je reč o devojčici, to znači da joj je prvi objekat ljubavi suprotnog pola (otac) u zamenu za sebe davao krpice, šminku, udobnost... Moguće je da će ta devojčica kasnije postati sponzoruša, da će birati muškarce prema sličnom kodu jer negde u sebi nosi poruku da je vole ili da njenu pažnju zaslužuju samo oni koji je vode na egzotična putovanja i kupuju skupe parfeme.

Fascinacija novim i nepoznatim koja tera na stalno grabljenje napred često je kompenzacija, spoljašnja manifestacija unutrašnje potrage za ljubavlju. Nemir koji stalno tera da tražimo više i zapravo nas udaljava od mira koji možemo da stvaramo i negujemo jedino iznutra. Kad smo stalno u planovima i idejama za brže, više, bolje, to znači da zanemarujemo osećajnu i intuitivnu stranu života.

Sindrom nikad dosta manifestuje se na mnoštvo različitih načina. Osim gomilanja stvari, može biti reč o isprobavanju alternativnih metoda, o stvaranju romantike, o stremljenju ka poslovnim uspesima - o svakoj aktivnosti koju ritualno ili kompulsivno ponavljamo ili za kojom čeznemo pa zato stalno o njoj razmišljamo.

Zašto vam je potrebno više
Savremeni čovek je često rob tih takozvanih procesnih zavisnosti koje naizgled leče problem, a zapravo odvlače pažnju od problema. Svaka zavisnost od aktivnosti ubija doživljaj i smisao same aktivnosti.

Osim unutrašnje praznine koju treba nekako popuniti, tu je i drugi glavni pokretač fenomena nikad dosta – zavist. Neko ima više, pa želim i ja. Neko je bolji, pa ga moram stići. Razmišljajući na taj način sami sebi dajemo poruku da smo stalno od nekoga lošiji, da smo uvek negde iza. Zbog toga ono što imamo nikad nije dovoljno, a ni ono kako živimo nikad nije dovoljno dobro.

Na taj način napuštamo sebe zbog mentalne projekcije, zbog slike sebe u kojoj smo sustigli onog ko je u nama probudio zavist. Kad god osetite da vam nešto stalno fali, da vam tog nečeg nikad nije dosta, znajte da je reč o specifičnoj vrsti bega od nekog dubljeg problema.

Taman dovoljno
Kako bismo napredovali u ritmu koji nam je prirodan, veoma je važno da budemo u stanju da osetimo kad treba stati i sagledati ono što je iza nas.

Sporost je često efiksnija od brzine i zato je tu i tamo najvažnije jednostavno - odmoriti se. Kad razumemo i osećamo kako smo došli do sadašnjeg stanja stvari, put dalje je sasvim drugačiji. Sagledavajući svoje postupke imamo priliku da učimo kako iz uspeha, tako i iz grešaka i propusta. Nema boljeg podsticaja za napredak u budućnosti od osećaja zadovoljstva onim kako stvari stoje u sadašnjosti. Spoljašnje stremljenje zvano nikad dosta treba postepeno pretvarati u unutrašnje stremljenje zvano taman dovoljno. Zato, ako ste u petoj brzini, usporite i razmislite o tome šta vas je u tu brzinu ubacilo.

Kad stremimo više-brže-bolje, zaboravljamo da budemo prisutni u onom osnovnom - u ukusu, mirisu, boji, dodiru. Prisetite se - život je tu da bismo napredovali unutar njega, a ne mimo njega. U osnovi svega neka ostane doživljaj života.
Kad stalno jurimo za necim višim, boljim i vecim, to zapravo znaci da bežimo od unutrašnje praznine i bola, koji se mogu izleciti samo ako se s njima suocimo pogledom prema unutra.

Tomica Šćavina

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.