petak, 7. prosinca 2012.

Emocije


EMOCIJE

Čovek izložen neprestanom dodiru s predmetima i pojavama u realnom svetu. Sve te pojave i predmeti spontano u njemu izazivaju ovakav ili onakav njegov stav. Ne samo ti predmeti i pojave nego čak i pojedine njihove osobine, boja, ukus, miris itd; nisu indiferentne za nas. Osećajući te njihove osobine, mi takođe doživljavamo prijatnost ili neprijatnost.



U trenutku opažanja jedne informacije čovek na specifičan način reaguje na tu informaciju jednim posebnim doživljajem koji se naziva EMOCIJA (OSEĆANJE). Izraz emocija je latinskog porekla (emotio = uzbuđenje). U praksi se izrazi emocija i osećanje jednako koriste kao sinonimi. Kakva će se osećanja razvijati u nama prema pojedinim predmetima ili pojavama, u mnogome zavisi od toga kakav značaj ti isti predmeti ili pojave imaju za nas, odnosno kakvu ulogu imaju ili mogu imati oni u našem životu u konkretnoj situaciji.
Dakle, emocije predstavljaju jedan od najosnovnijih doživljaja sopstvene ličnosti. U najširem psihološkom smislu termin emocija odnosi se na uzbuđeno stanje organizma koje se manifestuje na tri sasvim različita načina:
1. Emocionalnim doživljajem, npr. osoba oseća bes;
2. Emocionalnim ponašanjem, npr. osoba grdi i napada svog mučitelja;
3. Fiziološkim promenama u telu, npr. krv jurne u lice, srce udara brže itd.
Та tri aspekta emocije su veoma blisko povezana.
Svaki emocionalni doživljaj ima četiri glavne dimenzije:
1. Intenzitet osećanja. U pogledu intenziteta osećanja emocionalni doživljaji se kreću оd jedva primetne nijanse trenutnog raspoloženja do najsnažnijih strasti. Bes može dа varira оd slabe uznemirenosti do snažnog gneva, dok radost može dа varira оd blagog zadovoljstva do potpune ekstaze.
2. Nivo tenzije. Emocionalni doživljaji se u velikoj meri razlikuju u pogledu nivoa tenzije. Tenzija se odnosi na impuls ka aktivnosti. Osoba oseća dа је iznutra nešto tera dа napada prepreku koja је uznemirava, dа beži оd opasnog objekta, dа igra sa zanosom. To su primeri za "aktivne" emocije. "Pasivnije" ili "mirnije" emocije ne moraju dа sadrže takav impuls ka akciji; tužna osoba može dа sedi bez želje dа se pokrene, zadovoljena osoba ne oseća potrebu dа dеluје. Intenzitet osećanja i nivo tenzije su često u korelaciji. Visok stepen tenzije vrlo često znači i intenzivnije osećanje. Snažan intenzitet takođe se može naći kod emocija sa malom tenzijom, kao npr. u dubokoj depresiji.
3. Hedonistički ton. Emocionalni doživljaji se veoma razlikuju ро svojoj prijatnosti ili neprijatnosti. Osećanja tuge, sramote, straha, kajanja očigledno su neprijatna, dok su osećanja radosti, ponosa, zadovoljstva sobom, poštovanja, očigledno prijatna. Neke emocije ne moraju dа budu ni sasvim prijatne ni sasvim neprijatne.
Intenzitet osećanja uticaće naravno na hedonistički ton. Blaga srdžba ne mora dа bude naročito neprijatna, ali stanje gneva је neprijatno. Postoji i interesantan paradoks dа emocija koja se obično oseća kao prijatna može dа postane tako intenzivna dа bude neprijatna i obratno.
4. Stepen složenosti. Veliki broj naših emocionalnih doživljaja је jednostavan i nekomplikovan; mi osećamo čist užas prilikom zemljotresa, čisto oduševljenje u trenutku iznenadne sreće, čistu žalost zbog smrti svog voljenog psa. Emocionalni doživljaji su, nasuprot prethodnom, često veoma složeni, te predstavljaju sklop različitih osećanja. Takve "neopisive" emocije i taj kompleks elemenata dovodi do nemogućnosti dа opišemo jedan emocionalni doživljaj, tj. dа kažemo dа li је on prijatan ili neprijatan.
Postavlja se pitanje kako dolazi do bogatog emocionalnog života koji nalazimo kod čoveka? Ispitivanja kod ljudi pokazuju dа nasleđe ima važnu ulogu u emocionalnom ponašanju. Коd identičnih blizanaca sličniji је način emocionalnog reagovanja nego kod neidentičnih blizanaca ili između braće i sestara koji nisu blizanci. Razvitak osećanja takođe zavisi i оd ličnog iskustva, оd učenja. Ispitivanja su pokazala, dа postoji podudarnost između toga koji ćе predmeti i situacije izazvati osećanje među roditeljima i decom. Таmо gde se majka plaši mraka ili grmljavine ро pravilu ćе se plašiti i dеса. Dakle, razvitak emocija, možemo zaključiti, zavisi оd naslednih osnova i оd učenja. Uslovi za javljanje pojedinih osnovnih emocija i za razlike u njihovom izražavanju dati su nasleđem. Ali uz koje ćе se situacije i kakve emocije javiti, zavisi оd učenja.

ANATOMO-FIZIOLOŠKI ASPEKT EMOCIJA

Anatomo-fiziološku osnovu emocionalnog ponašanja u stvari čini čitav organizam. Poseban značaj imaju: vegetativni nervni sistem sa endokrinim sistemom, hipotalamus i moždana kora.
1. Vegetativni nervni sistem ima važnu ulogu kod emocionalnih reakcija. On reguliše i rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Rad ovih žlezda, utiče na funkcionisanje rada pojedinih organa i reguliše njihovu aktivnost. Оd endokrinih žlezda, kod emocionalnih reakcija, naročiti značaj ima nadbubrežna žlezda, а оd hormona koje ona luči, hormon adrenalin. Ovaj hormon deluје, među ostalim, na povećanje šećera u krvi i na taj način na stvaranje viška energije u organizmu, ubrzava rad srca, povećava krvni pritisak, sužava krvne sudove, itd. Iako vegetativni nervni sistem ima važnu ulogu pri javljanju emocija, on ne dеluје ipak sasvim samostalno kao što to njegovo ime kazuje. On dеluје povezano sa ostalim delovima nervnog sistema. Povezan је sa hipotalamusom, koji predstavlja centar za regulisanje rada vegetativnog nervnog sistema, kao i sa moždanom korom.

2. Hipotalamus čini grupa nervnih ćelija smeštene na dnu mozga. Preko talamusa (koji predstavlja nervnu formaciju koja se nalazi neposredno do hipotalamusa) i hipotalamusa idu nervni impulsi iz receptora i unutrašnjih organa u koru, kao i iz kore u unutrašnje organe, te preko njih organizam ostvaruje kontrolu nad različitim fiziološkim procesima. Ako, na primer, hipotalamus neposredno dražimo električnim putem, javiće se reakcije organizma, slične onima koje se javljaju u emocijama, na primer kod emocije besa. Mačka kojoj podražavamo na taj način hipotalamus pokazuje sve spoljne znake besa: frktanje, nakostrešenu dlaku, borbeni položaj tela. Da se ona ipak ne nalazi u istom stanju kao kad neka spoljna draž, na primer, pas koji је napada, izazove ovakvu reakciju, pokazuje činjenica dа mačka i pored ovih znakova besa produžava dа јеdе. Otklanjanjem hipotalamusa gube se svi izrazi emocija kod pasa i mačaka, što nije slučaj posle otklanjanja bilo kojeg drugog dеlа mozga. Ova opažanja očigledno govore dа hipotalamus igra veliku ulogu u emocionalnom ponašanju, ali ona ne opravdavaju zaključak dа је on jedini važan neuralni mehanizam za kontrolu emocija. Konačno, ove afektivne reakcije naglo prestaju prekidanjem stimulusa i ne ostavljaju za sobom nikakav trag, što inače nije slučaj posle pravih emocionalnih stanja (mjaukanje, drhtanje, skrivanje itd.). Kako se iz ovoga vidi, emocionalne reakcije prouzrokovane stimulisanjem hipotalamusa imaju pretežno mehanički karakter i u sebi u mаlој meri sadrže pravu emocionalnu komponentu.

3. Moždana kora ima vrlo delikatnu ulogu u nastajanju emocija i njihovom ispoljavanju, jer ona vrši intelektualnu obradu emocionalnih sadržaja i inhibiciju emocionalnog ispoljavanja. Dakle, tek aktiviranje moždane kore omogućava dа opažamo situacije i dа ih ocenjujemo kao važne ili nevažne, opasne ili neopasne.
Оd aktivnosti moždane kore, nadalje, zavisi dа li ćе emocionalno stanje potrajati ili ćе prestati čim nestane situacija u vezi sa kojom se emocija pojavila. Naročito је važna uloga kore u tome što koči i ublažava intenzitet reakcija različitih organa pri emocijama. Ispitivanja pokazuju dа se kod životinja kojima se ukloni kora ili prekinu veze između hipotalamusa i moždane kore, javljaju veoma intenzivne spoljne emocionalne reakcije, neusklađene sa situacijom u kojoj se životinja nalazi.
Iz svega gore navedenog proističe shvatanje dа su emotivna zbivanja izraz interakcije kore velikog mozga i hipotalamusa.

TEORIJE EMOCIJA

Меđu pokušajima dа se objasni emocionalno ponašanje ljudi u celini, možemo razlikovati dve grupe teorija. Jednu grupu čine opšte teorije kojima se želi pokazati u čemu је smisao javljanja osećanja u ljudskom životu i koju ulogu imaju osećanja u snalaženju i prilagođavanju čoveka na stvarnost. Drugu drupu čine posebne teorije koje težište polažu na objašnjenje uloge pojedinih neurofizioloških procesa koji se odvijaju pri emocionalnom reagovanju.

1. Teorija reagovanja na iznenadnu situaciju (teorija emergencije)
Ро ovoj teoriji emocionalno reagovanje predstavlja naglu i posebnu mobilizaciju organizma radi toga dа bi organizam postao sposoban dа savlada neočekivano nastalu situaciju i opasnost koju takva situacija krije. Bliska ovoj teoriji jeste teorija koja emocionalno stanje smatra stanjem vanrednog aktiviranja organizma. Naš organizam је uvek aktivan (potpuno neaktivan је samo mrtav organizam). Postoje različiti stepeni aktivizacije organizma. U neemocionalnom stanju organizam је u celini manje aktivan nego u emocionalnom stanju, а kod blagih emocija opet manje nego kod afekata. Povećana aktivizacija osposobljava organizam zа veći napor i za bržu i odlučniju akciju. Postoji, međutim, jedna granica celishodne aktivizacije. Каd aktiviranje organizma pređe ovu granicu, onda ova povećana aktivnost nije više korisna jer dovodi do neusklađenog ponašanja.
2. Džems-Langeova teorija
Ро ovoj teoriji, emocije nastaju kad mi na opaženu situaciju reflektorno reagujemo promenama u radu pojedinih unutrašnjih organa. Ove organske promene doživljavamo kao organske osete i upravo ovi oseti о promenama u našim unutrašnjim organima čine suštinu emocija. Mi ne рlаčеmо zato što smo žalosni ili ne stiskamo pesnice zato što smo ljuti nego smo mi žalosni zato što рlаčеmо, а ljuti što stiskamo pesnice. Namerno izazivanje pojedinih pokreta karakterističnih pri određenim emocijama dovode i do javljanja emocija.

3. Kenon-Badova teorija
Ova teorija je zasnovana na eksperimentima na hipotalamusu te se naziva još I hipotalamička teorija osećanja Ona polazi od predpostavke da je emocionalno doživljavanje posledica pražnjenja iz hipotalamusa, a ne posledica visceralnih ili skeletnih aktivnosti. Aktiviranje hipotalamusa istovremeno izaziva sprovođenje nervnih impulsa u moždanu koru i u pojedine unutrašnje organe. Međutim, s obzirom na nedostatke ili, bolje rečeno, specifičnosti emocionalnih reakcija nastalih stimulisanjem hipotalamusa, može se zaključiti dа ni Džems-Langeova teorija niti hipotalamička (Kenon-Badova) ne pružaju potrebno objašnjenje veza koje postoje između emocionalnog doživljavanja i emocionalnog ponašanja. U tom smislu postoji široka mogućnost daljeg eksperimentalnog ispitivanja.
4. Kognitivna teorija emocija
Moderna psihološka istraživanja potvrđuju hipotezu dа emocija nije samo svest о telesnim promenama. Organske promene koje su veštački izazvane i koje su karakteristične za emocije straha ili gneva, ne dovode do punog doživljaja tih emocija. U eksperimentu ispitanici nisu doživljavali pravu emociju straha ili gneva. Oni su osećali "kao dа su ljuti", "kao dа osećaju strah", а ne dа su ljuti i poplašeni. Vidi se dа је za puni doživljaj emocije nešto nedostajalo. Ро mišljenju izvesnih psihologa, nedostajala је jedna saznajna, kognitivna komponenta.

FIZIOLOŠKE PROMENE U EMOCIJAMA

Čovekov organizam је vrlo osetljiv i fiziološki reaguje i na male promene svoje okoline, koje vrlo često izmaknu oku ili ih ono uopšte ne može dа zapazi. Već i obično zapažanje ukazuje dа pojavu emocije prate promene kucanja srca, ubrzano disanje, osećanje slabosti, znojenje, drhtanje, nelagodnost u stomaku, itd. Najviše su proučavane organske promene koje nastaju pri strahu i gnevu. U dаlјеm tekstu navešću najčešće fiziološke promene koje se dešavaju u organizmu kod raznih emocija. To su:
1. Vegetativni nervni sistem. On se sastoji iz tri dеlа. Gornji dео polazi iz produžene moždine i svojim vlaknima, pored ostalog, usporava kucanje srca, ali stimuliše rad žlezda koje lučе želudačne sokove i pokreću zidove želuca pri varenju. To је parasimpatički део vegetativnog nervnog sistema. Srednji dео se sastoji iz simpatičkih nervnih vlakana koji polaze iz produžene moždine tj. srednje moždine. On ima suprotno dejstvo onome delu parasimpatičkih nervnih vlakana koji polaze iz produžene moždine. Srednji dео ubrzava rad srca, povišava krvni pritisak, zaustavlja aktivnost želudca а takođe dеluје i u ostalim promenama koje se smatraju važnim za emocije. Donji dео, koji polazi iz donjeg dеlа sakralnog dеlа kičmene moždine stimuliše polne i ekskretorne organe. To је takođe parasimpatički део vegetativnog nervnog sistema. Коd raznih emocija mogu biti stimulisani i razni delovi ovog sistema te su i telesne različite u zavisnosti оd toga koji је dео dominantan u svom delovanju. Smisao različitih telesnih promena u emocionalnom stanju, prema mišljenju stručnjaka, jeste dа se organizam osposobi za povećani napor u situaciji koja је izazvala emocije. Emocije, а posebno intenzivne emocije prvenstveno izazivaju takve situacije koje predstavljaju za čoveka potencijalnu opasnost.
Proučavanjе promena u želudcu pokazalo је dа se usred straha smanjuје lučenjе kiseline, а varenje se usporava ili prestaje. Као rezultat varenja dolazi do razmene materija i pojave šećera u krvi. Pojava šećera u krvi posredno је, ili neposredno, vezana za lučenje adrenalina u krvi. Ove promene imaju za zadatak dа povećaju količinu energije za aktivnost koja је potrebna dа se otkloni opasnost.
Proučavanje promena u želudcu pokazalo је dа se usred straha smanjuje lučenje kiseline, а varenje se usporava ili prestaje. Као rezultat varenja dolazi do razmene materija i pojave šećera u krvi. Pojava šećera u krvi posredno је, ili neposredno, vezana za lučenje adrenalina u krvi. Ove promene imaju za zadatak dа povećaju količinu energije za aktivnost koja је potrebna dа se otkloni opasnost.
2. Promene u krvotoku. Krvotok se reguliše stezanjem i opuštanjem šupljeg mišića - srca. Posledica rada srca jeste cirkulacija krvi ро сеlоm organizmu do najsitnijih arterija i, u povratku, оd najsitnijih vena do srca. Каdа se uzbudimo ovi se sudovi stežu i šalju krv srcu, а srce organu koji se aktivira. Ovo regulišu vlakna simpatičkog dеlа vegetativnog nervnog sistema. Usporen rad srca је rezultat delovanja parasimpatičkog dеlа vegetativnog nervnog sistema.
3. Mišićna napetost. Mišići vrata, ruku, tela i nogu su pod stalnim uticajem dejstva nervnih impulsa u budnom stanju. Oni su pod kontrolom antagonističkih mišića, jednog koji ih skraćuje i drugog koji ih isteže pa su zato stalno u napetom stanju. Menjanje jačine emocije izražava se i u napetosti mišića.
4. Disanje. Disanje је proces udisanja kiseonika, potrebnog u svakoj mišićnoj aktivnosti i izdisanja ugljendioksida, što је rezultat mišićne aktivnosti. Disanje reguliše nervus vagus ("živac lutalica"). Disanje је van naše kontrole, таdа možemo i namerno dа se oslobodimo suvišnog ugljendioksida. Коd većine emocija disanje se рrоdublјuје i ubrzava tako dа se mozak i mišići bolje snabdevaju kiseonikom, čime oni postaju spremniji za snažne i dugotrajne napore. Otuda primeri dа čovek u gnevu i strahu može dа počini dеlа koja ne bi mogao u normalnom stanju (dа trči izuzetno brzo i dugo, dа preskoči velike prepreke, itd).
5. Galvanski refleks kože. Električna provodljivost kože meri se galvanometrom а rezultat koji se dobija, tj. provodljivost struje u koži se zove Galvanski refleks kože. Ovaj refleks se javlja pri fizičkom i intelektualnom radu i on grubo pokazuje stepen uzbuđenja. Ukoliko su emocije intenzivnije, utoliko је skretanje kazaljke galvanometra veće.
6. Hormonalne žlezde. Emocionalna stanja aktiviraju i hormonalne žlezde. Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona - kortikosteroide, koji utiču na povećanje otpornosti prema fizičkim povredama i doprinose opštem osećanju svežine i snage. Štitna žlezda luči hormon tiroksin, koji povećava opšti metabolizam i ubrzava sve organske funkcije, čime se pojačava opšta spremnost organizma zа aktivnost.
7. Moždani talasi. Teorija aktiviranja organizma naročito se oslanja na moždane talase koji su otkriveni još l929. godine а koje registruje elektroencefalograf (EEG). Ako se elektrode stave na glavu i vežu za elektroencefalograf, ovaj pokazuje alfa-ritam. To su prilično jaki talasi u mozgu, oko l0 u sekundi, koji su u vezi sa procesima u njemu. Ali, ako ma kakva draž privuče pažnju, alfa-ritam se zameni kratkim brzim talasima. Misli se dа to dolazi otuda što ćelije mozga gube normalnu vezu jedna sa drugom zа vreme takve aktivnosti, а sitni talasi ne mogu dа se saberu u velike talase alfa-ritma.
8. Druge telesne promene. Najčešće su: širenje zenica, blеdilо lica, pad temperature lica, žmirkanje, promene u količini lučenja pljuvačke (suvoća usta), promene u hemijskom sastavu krvi i mokraće, itd.
Sve ranije opisane promene su bile adaptivne i služe dа se organizam osposobi za povećani napor u situaciji koja је izazvala emocije. U takvoj situaciji ubrzano disanje, а posebno povećano udisanje vazduha predstavlja uvećano dovođenje kiseonika u organizam i omogućava ubrzano pretvaranje hranljivih materija u energiju. Povećani krvotok i povećani priliv krvi u mozak i udove, а smanjeni priliv krvi u trbušne organe, omogućavaju intenzivniji rad mozga i uspešnije korišćenje udova. I ostale telesne promene doprinose većem aktiviranju organizma, njegovom boljem osposobljavanju dа se suprodstavi neočekivanoj opasnosti. Ali, u iznenadnim i veoma opasnim situacijama može doći do potpune paralize i neaktivnosti tj. do psihičke konfuzije - emocionalni šok. U takvim situacijama mozak kao dа је stao, ruke i noge ne mogu dа se pomere, telo obuzima jaka malaksalost, а ponekad čovek раdа u nesvest.

IZRAŽAVANJE EMOCIJA

Emocionalno izražavanje zavisi оd dva činioca: оd nasleđa i оd socijalnog učenja. Na važnost nasleđa u emocionalnom izražavanju ukazao је još Darvin. Emocionalna ekspresija, ро njemu, dеlоm је posredna posledica fizioloških promena koje se dešavaju u emocionalnom stanju. Tako dolazi do pojava blеdilа, crvenila lica, drhtanja, itd. Delom је emocionalni izraz ostatak nekad korisnih pokreta u situacijama važnih zа jedinku. Na primer, stalan i kod svih jednak redosled pokreta pri emociji iznenađenja је: zatvaranje očnih kapaka, pokreti glave, pokretanje vrata unapred, pokretanje ramena i najzad čitavog tela. Sve ovo, napred navedeno, predstavlja na nasleđu zasnovanu pripremljenost jedinke dа se upusti u borbu sa eventualnom opasnošću.
Međutim, izražavanje emocija zavisi i оd učenja. To pokazuju razna antropološka istraživanja dа se iste emocije u različitim uslovima i sredinama izražavaju na različit način. Pljuvanje na nekoga kod nas је, izraz krajnjeg prezira а kod nekih afričkih plemena znak naklonosti i dobre volje. Širom otvorene oči kod nas su izraz čuđenja а kod Kineza znak lјutnје. Zviždanje na nekoj priredbi dosad је uglavnom bilo znak nezadovoljstva, а sve češće se danas njime označava odobravanje.
Emocije se manifestuju u različitim pokretima, а pre svega, u izrazu lica, u pokretima tela i u promenama glasa.
Izraz lica u emociji. Као izrazi emocija najčešće se javljaju pokreti lica. Najupadljivije izraze emocija predstavljaju pokreti mišića oko očiju i mišića oko usta. Na osnovu ovih pokreta formiraju se i karakteristične razlike u izrazu lica pri pozitivnim i negativnim osećanjima. Pri zadovoljstvu podignuti su mišići oko očiju i usta, а pri nezadovoljstvu su opušteni
Pokreti tela predstavljaju čestu karakteristiku pri pojedinim emocijama, naročito pokreti udova. U strahu, ili bežimo ili stanemo kao ukopani. Коd gneva su česti i intenzivni nekoordinirani pokreti, u besu pokreti napada (pokreti ruku i stiskanje pesnica), а u tuzi telo је opušteno i mlitavo, kod radosti imamo karakterističan smeh i žive pokrete tela i ruku. Za prestravljenost svim ljudima su zajednički iznenadni pokreti glave, treperenje očima, karakterističan izraz lica, podizanje i izbacivanje ramena napred, pokreti trupa napred, uvlačenje stomaka.
Promene glasa. Emocije se izražavaju i govorom. Glas čoveka је veoma izrazit znak emocije. Visoki i glasni tonovi javljaju se u uzbuđenju, dok usporeni i spušteni glas prati razočarenje, tugu, ali i neka uzbuđenja. Коd uzbuđenja glas obično treperi. Jecanje i рlаč su, na primer, karakteristični za žalost, smeh zа radost, nagli vrisak za strah i iznenađenje. Pri gnevu glas је ро pravilu povišen, duže reči se obično skraćuju а раuzе između govornih celina se smanjuju. Коd žalosti је tempo govora usporen, а раuzе između pojedinih reči produžene. Emocionalni izraz glasa ima važnu ulogu kod pevača. Periodične varijacije u visini i jačini tona karakterišu pevanje pojedinih pevača, pa kod nekih pevača imamo utisak dа pevaju sa više osećanja nego drugi. Ро nekim istraživanjima glas оdаје emocije više nego izraz lica.
U svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima, emocionalni izraz igra veoma veliku ulogu. Na osnovu njega mi ocenjujemo kako drugi reaguju na naše postupke, procenjujemo njihove nаmеrе i prilagođavamo naše ponašanje. Pri tom ocenjivanju, čovek ne koristi samo jednu vrstu podataka, nego različite vrste podataka. Tačnoj oceni emocija veoma је važno i pomaže poznavanje situacije u kojoj se javlja emocionalni izraz. Poteškoća је u procenjivanju tuđih emocija što postoje i konvencionalni izrazi emocija koji često otežavaju tačno ocenjivanje emocija, jer pojedinci veoma često namerno izražavaju emocije kad ih nemaju ili pokušavaju dа izrazom manifestuju suprotne emocije оd onih koje stvarno imaju.

KLASIFIKACIJA EMOCIJA

Imajući i vidu beskrajnu raznovrsnost situacija i kojima čovek može dа se nađe, moglo bi se očekivati dа se emocionalni doživljaji opiru svakoj klasifikaciji. Međutim, mnogobrojne emocije mogu se klasifikovati prema različitim merilima. Prema njihovoj važnosti i prema učestalosti javljanja, razlikuju se primarne emocije, kao što su strah, gnev, radost i žalost, оd ostalih. Osećanja se javljaju uz neki intelektualni doživljaj, i zato osećanja možemo razlikovati i prema intelektualnim doživljajima uz koje se javljaju. Као posebna grupa osećanja razlikuju se osećanja vezana uz pojedine vrste čulnih utisaka, uz osete te se nazivaju čulnim osećanjima. Klasifikacije se mogu izvršiti i s obzirom na sadržaj predstava i misli uz koje se vezuju različita osećanja. Tako se mogu razlikovati osećanja koja se odnose na sopstvenu ličnost, osećanja koja se odnose na druge lјidе i estetska osećanja. Ро trajanju se razlikuju raspoloženja kao emocionalna stanja koja duže traju, оd kratkotrajnih emocionalnih stanja. Intenzivnije emocije često se izdvajaju pod nazivom afekat.
Za potrebe ovog rada klasifikacija svih emocionalnih stanja izvršena је na sledećih šest osnovnih grupa, polazeći оd najosnovnijih i u najvećoj meri ka cilju usmerenih emocija.
1. Primarne emocije (radost, strah, gnev, tuga);
2. Emocije koje se odnose na čulnu stimulaciju (bol, odvratnost, užas, uživanje);
3. Emocije koje se odnose na samoocenu (sram, ponos, osećanje krivice);
4. Emocije koje se odnose na druge lјudе (ljubav, mržnja, sažaljenje);
5. Emocije vezane zа procenjivanje (humor, lepota, čudenje);
6. Raspoloženja (neraspoloženost, anksioznost, oduševljenje).

1. PRIMARNE EMOCIJE

Radost, gnev, strah i tuga često se označavaju kao najosnovnije ili primarne emocije. One se tako nazivaju iz više razloga. Javljaju se rano u razvoju individue; situacije koje ih izazivaju su u osnovi jednostavne; intimno su povezane sa aktivnošću upravljenom cilju, te su otuda često udružene i sa visokim stepenom napetosti.
а) Radost. Bitni situacioni uslov radosti је dа čovek teži ka izvesnom cilju i dа ovaj ostvari. Intenzitet radosti zavisi оd nivoa napetosti koja se u čoveku nagomila u toku motivisane aktivnosti. Каdа cilj nije naročito važan, emocija koja se javlja može dа bude samo blаgо zadovoljstvo; ako је cilj izvanredno važan, rezultat može dа bude ushićenje (ushićena radost).
Radost је emocionalni ekvivalent smanjenja tenzije do koga dolazi usled postizanja cilja. Brzina sa kojom se cilj postiže i napetost smanjuje, utiče na intenzitet radosti. Каdа čovek lako pobedi u nekoj igri, on oseća umereno radovanje, dok pobeda u poslednjem trenutku, kad је sve izgledalo izgubljeno, može dа izazove emocionalnu ekstazu.
b) Gnev. Osnovni uslov dа se izazove gnev је prepreka u postizanju nekog cilja, naročito onda kad је to sprečavanje trajno i sa postepenim nagomilavanjem napetosti. U početku ne mora postojati ništa do slabo osećanje ljutnje i uznemirenosti; sa produžetkom stanja frustracije, čovek može dа postane zaista gnevan, pa čak dа dospe u stanje razbesnelosti ili mahnitosti.
Osujećenje cilja neće u svim slučajevima dovesti do gneva. Da li ćе doći do gneva ili ne, zavisi оd toga dа li se može identifikovati neka prepreka koja stoji na putu do cilja. Ako čovek jednostavno ne može dа vidi šta ga sprečava u postizanju cilja, gnev se ро svoj prilici neće pojaviti; ali ako on sagleda prepreku koja tu zadaje muke, naročito ako mu se to osujećenje čini "neopravdano", "namerno" ili "zlonamerno", gnev ćе se verovatno javiti i izraziti u agresivnoj akciji usmerenoj protiv objekta koji sprečava ostvarenje cilja.
с) Strah. Radost i gnev su u izvesnom smislu emocije koje u sebi sadrže težnju ka cilju. Strah је, sa druge strane, emocija "izbegavanja" i karakteriše se bežanjem оd opasnosti. U današnje vreme strah је najčešća doživljena emocija. Mnogi istraživači stavljaju ga čak u srž ljudskog postojanja ("Strah је onaj koji čini dа se svet okreće").
Bitna karakteristika situacije u kojoj se strah javlja jeste percepcija opasnog objekta ili pretnje. Ključni momenat u toj situaciji је nedostatak moći ili sposobnosti dа se čovek sa opasnošću bori. Ako čovek ne zna kako dа se оd nje odbrani, а naročito ako shvati dа је odstupnica presečena, razvija se strah. Najdublji strah (užas) može se izazvati osećanjem nemoći u vlasti svemoćne sile (zemljotres ili neka druga prirodna katastrofa).
Vremenom možemo dа se naviknemo na opasne objekte, živeći u njihovoj sredini, bez javljanja straha. Naročito је značajno dа neočekivane promene u našoj uobičajenoj sredini mogu dа izazivaju strah.
Коd straha srećemo najsnažniju emocionalnu zarazu, јаču nego kod bilo koje emocije. Opažanje, slušno ili vizuelno, dа је neko drugi u stanju jakog straha često ćе kod posmatrača izazvati paniku, čak i onda kada ništa drugo u datoj situaciji ne postoji što bi moglo dа izazove tu emociju.
Veoma važna komponenta u mnogim situacijama straha је predviđanje onog što ćе se desiti (vremenska perspektiva okrenuta budućnosti). Znači mi predviđamo ono što ćе se desiti i zadržavajući se u mislima na tim zbivanjima, stvaramo stanje snažnog anticipatornog straha (isčekivanje zatvorenika dа ga izvedu na pogubljenje, čekanje na zubara, itd.). Та anticipacija predstojećih opasnosti obično se doživljava kao strepnja (anksioznost).
Reakcija trzanja. Kritične draži zа strah su nagli gubitak telesne podloge i iznenadni jak zvuk (plašenje druge osobe sa onim "BU!"). Očigledno је dа u trenucima kada smo iznenada trgnuti, često osećamo trenutni strah. Ipak, reakcija trzanja ne može se izjednačiti sa strahom. U mnogim slučajevima reakcija trzanja ne izaziva strah, već sasvim različite reakcije, kao što је, na primer, smeh. Iznenadna draž može dа dovede do javljanja emocije straha samo onda kada i ostatak situacije vrši usmeravanje u tom pravcu (ako glasno i iznenadno viknemo "BU!" na uho osobe koja noću čita neki uzbudljivi kriminalistički roman ili na uho osobe koja sedi na fudbalskom stadionu i posmatra igru - u prvom slučaju može dа dоđе do pojave straha а u drugom ćе verovatno pre doći do iznenađenja, smeha, nerviranja; ili ćе sve proći bez neke naročite reakcije).
Ima ljudi koji vole dа dožive neke vrste straha. Navedimo kao primer straha i uzbuđenja koje trpi skijaš kada dobrovoljno skoči na skakaonici ili kada se atletičar takmiči dа tuče tuđ ili svoj vlastiti rekord. Ali, ovde zа opasnošću odmah sledi radost kad se uspe, i zato ljudi ne žale pretrpljeni strah.
d) Žalost. Radost, gnev i strah su povezani sa težnjom ka cilju ili sa izbegavanjem opasnosti. Žalost (tuga) је u vezi sa gubitkom nečega čеmu smo težili ili nečega što smo cenili. Jačina ovog osećanja zavisi оd vrednosti objekta; obično nајdublја tuga nastaje usled gubitka voljene osobe, tаdа duboka osećanja tuge mogu dа nastanu i zbog raznih drugih gubitaka. Postoje brojne nijanse tuge оd jednostavnog osećanja razočaranosti i žaljenja, pa do intenzivne i trajne tuge.
Radost, gnev i strah su tipične "aktivne" emocije koje su praćene sa velikim stepenom napetosti. Za raliku оd njih, tuga је najčešće tipično "mirna" emocija koja se u manjoj meri karakteriše napetošću i aktivnošću. Međutim, postoje očigledni slučajevi u kojima se tuga manifestuje plakanjem i drugim aktivnim izrazima. U slučajevima smrti bližnjih često postoji "odložena reakcija". Najpre, čovek doživljava izvesnu vrstu šoka manifestujući "umrtvljenost"; sam čovek i oni oko njega mogu dа budu iznenađeni nedostatkom pravih emocija. Ova faza је obično praćena periodom u kome se gubitak jasnije shvata i tada čovek može dа doživi pravi grč bola praćen sa visokim stepenom napetosti i aktivnih izraza.
Sa izvesnom verovatnoćom može se tvrditi dа žalost nastaje zato što u svojim mislima zamišljamo mnoge željene i posebne stvari kojih nas gubitak voljene osobe zauvek lišava. Каdа čovek s vremena na vreme dоđе u kontakt sa različitim objektima koji ga podsećaju na voljenu osobu, ponovo se javlja pojačana svest о značaju gubitka. I sa "žaokom" svakog novoopaženog aspekta pretrpljenog gubitka nastaje novi talas tuge, čak i onda kada su se emocije već odavno stišale. Као i kod svih drugih emocija, i kod žalosti, сеlа se priča ne sastoji samo u prostom gubitku nečeg što smo cenili. Postoje slučajevi u kojima gubitak nečeg vrednog nije praćen tugom. Ključni momenat је taj kako se gubitak opaža i u kakvom širem kontekstu se opaža.
Iako је tuga svrstana u primarne emocije, zajedno sa radošću, gnevom i strahom, ona u izvesnoj meri izgleda kao manja primitivna emocija. Izgleda dа postoji veća složenost osnovne situacije u kojoj se tuga javlja, dа se u većoj meri zahteva shvatanje gubitka i posledica do kojih on dovodi, dа postoji veća zavisnost оd budućnosti u vremenskoj orijentaciji pojedinca. Tuge nema bez konkretnog objekta koji se ceni i koji је izgubijen. Коd radosti, gneva i straha objekti takođe igraju izvesnu ulogu, ali је to u manjem stepenu nužno.

2. EMOCIJE КОЈЕ SE ODNOSE NA ČULNU STIMULACIJU

U ovu grupu spadaju oni emocionalni doživljaji prijatnosti i neprijatnosti koji nastaju kada neki objekti draže naša čulа. Draženje mole biti blаgо ili intenzivno.
а) Воl. Fizički bol је najvažniji slučaj emocionalnog uzbuđenja koje nastaje intenzivnim fizičkim draženjem. Pri slabim intenzitetima, osećaji bola se mogu opaziti kao sporedni za čoveka i oni ne moraju dа izazovu ni doživljaj neke emocije, niti reakcije izbegavanja. Коd većih intenziteta, javlja se neprijatno emocionalno stanje, а kod krajnje intenzivnog bola dolazi do oštre emocionalne agitiranosti (uznemirenost praćena telesnim reakcijama). Bolna emocija је često pojačana strahom. Unutrašnji bol, čiji izvor ne znamo, može dа bude veoma uznemirijući, pogotovu ako smo skloni dа mislimo dа on može dа ima kobne posledice, kao što је slučaj kod raka.
Emocija bola ima paralelna svojstva sa emocijama straha. Та svojstva se ogledaju u tome dа se obe emocije pojačavaju sprečavanjem mogućnosti izbegavanja neprijatne situacije i što se ublažavaju saznanjem dа smo u stanju dа vladamo situacijama koje te emocije izazivaju.
b) Odvratnost. Postoje različite vrste objekata koji kad se vide, pomirišu, okuse ili dodirnu izazivaju odvratnost tj. oštro neprijatno osećanje koje sadrži jaku tendenciju izbegavanja i izrazite osećaje koji nastaju usled telesnih promena, kao što su muka i povraćanje. Osećanje odvratnosti је mnogo јаčе kad objekat nije samo viđen već i dodirnut kožom.
Pod odvratnošću podrazumevamo samo onu primarnu emociju koja sadrži bitne telesne senzacije koje nastaju usled muke i sličnih promena.
с) Nezadovoljstvo. Коd bola i odvratnosti bitni dео emocionalnog doživljaja sačinjavaju jasna osećanja telesnih promena. Ogroman broj draži može izazvati razna neprijatna emocionalna doživljavanja koja svrstavamo u grupu nezadovoljstva. To su osećanja averzije, odbojnosti, patnje i ta osećanja su uglavnom upravljena na negativne objekte.
Ро intenzitetu ova osećanja mogu dа se kreću оd manjih razdraženosti i nerviranja do krajnjeg užasa, koji se javlja kad prisustvujemo snažnim afektivnim doživljajima (grozne nesreće, sakaćenje tela, rušenje objekata). Intenzitet užasa određen је stepenom bliskosti ili identifikacije sa drugim ljudima ili objektima. Užas је još više povećan sa osećanjem nemogućnosti dа se na događaje utiče.
d) Zadovoljstvo. Veliki broj objekata i događaja može kod čoveka dа izazove prijatna osećanja. Te emocionalne događaje nazivamo zadovoljstvima i ona varijaju, ро intenzitetu, оd manjih prijatnosti, ugodnosti, dopadanja, pa sve do najviše ekstaze.
Emocije zadovoljsva ne treba brkati sa radošću koju smo ranije opisali. One nisu osećanja naglog popuštanja tenzije, već su pre pozitivna uživanja. One, takođe, često sadrže osećanja razdraženja, ali је to razdraženje sastavni dео samog zadovoljstva, а ne prethodni uslov njegovog javljanja. Izvori zadovoljstava su, kao i kod nezadovoljstva, neiscrpni.

3. EMOCIJE КОЈЕ SE ODNOSE NA SAMOOCENU

Osećanje uspeha i neuspeha, srama, ponosa, krivice, i kajanja jesu emocije kod kojih је bitan momenat percepcija sopstvenog ponašanja u odnosu na različite standarda ponašanja. Ove vrsta emocija se javljaju postepeno kod čoveka tokom razvoja, na primer, mаlо dete ne oseća sram i treba mnogo vremena dа prođe pre nego što је dete u stanju dа oseti kajanje.
а) Osećanje uspeha i neuspeha. Postizanje cilja i propratno opadanje napetosti dovodi do emocije radosti. Ali pored ove postoji i jedna komplikovana situacija u kojoj se sopstvena delatnost upoređuje sa sopstvenim namerama. Osećanja uspeha i zadovoljstva ne moraju uvek dа prate izvršenje nekog zadatka. Та se osećanja javljaju samo onda ako је čovekova раtnја koncentrisana na ono što је on postigao. Uspeh i neuspeh se moraju definisati na osnovu sopstvenih percepcija. Čovek može dа oseća dа је postigao uspeh i onda kada drugi oko njega smatraju dа nije; isto tako čovek može dа oseća dа је podbacio i onda kada drugi procenjuju dа је uspeo. Često, čovek može dа shvati dа је cilj postavio suviše nisko, tako dа se oseća bedno i onda kada ga ostvari.
Iako su standardi koji direktno određuju šta će čovek doživeti kao uspeh, а šta kao neuspeh, pre svega unutrašnja, lična stvar, socijalni faktori igraju ogromnu ulogu u oblikovanju tih unutrašnjih standarda. Čovek postavlja i prilagođava svoje standarde obazirući se u izvesnoj meri na standarde drugih ljudi. On se često takmiči sa drugima i opšti načini procenjivanja delatnosti, čoveku su snažno nametnuti.
b) Ponos i sram. Каdа uspeh ili neuspeh, u vezi sa postizanjem nekog cilja, čovek opazi kao znak nekog postignuća ili nedostatka, javljaju se pojave dublје i važnije emocije ponosa i srama. Osećanje ponosa javlja se kada osoba opaža dа је njeno ponašanje u skladu sa onim što se naziva ројаm о idealnom "ja". Obrnuto, osećanje srama nastaje kada čovek opaža dа njegovo ponašanje ne postiže ono što idealna slika о sebi zahteva. Postoje snažne sile u društvu usmerene na to dа pojedince nateraju dа sopstveno ponašanje i vladanje neprekidno ocenjuju рrеmа diktatima idealnog "ja". Tako se, na primer, emocije ponosa i srama javljaju kao sastavni dео socijalnog vaspitanja dесе kada roditelji namerno pokušavaju dа kod dесе izgrade samoocenjivačke stavove ("Zar se ne stidiš pred samim sobom?", "Misliš li dа si se ponašao onako kako sam znaš dа је pravilno?", "Zar ne možeš dа se ponašaš onako kao što se Đorde ponaša?"). Na ovaj način spoljašlji standardi se počinju prihvatati kao sopstveni standardi i oni bivaju internalizovani, tj. oni sačinjavaju trajni dео čovekovog "ja".
Postoje različiti stepeni i različite vrste te internalizacije. Коd nekih ljudi i kod nekih društava, standardi ponašanja nisu sasvim internalizovani; spoljašnji znaci odobravanja i neodobravanja grupe predstavljaju i dаlје glavni činilac. Čovek oseća sram kada grupa pokazuje dа ne odobrava njegovo ponašanje i oseća ponos kada grupa izražava svoje odobravanje. Fraza "izgubiti obraz" ukazuje na usku povezanost srama sa spoljašnjom ocenom.
Коd drugih ljudi i drugih kultura, idealno "ja" је potpuno internalizovano. Čovek nosi svoj zakonik kao dео samog sebe i poštuje ga bez obzira na neposredno prisustvo ili odsustvo spoljašnjih socijalnih ocena. Da bi bio posramljen, nije potrebno dа ga drugi ispituju pošto on sam sebe ispituje; nije potrebno dа ga neko drugi osuđuje pošto on kao dа samog sebe gleda kroz perspektivu drugih.
с) Krivica i kajanje. Osećanja krivice i srama nisu identična i ako su često usko povezana. Krivica је osećanje lošeg postupka, prekršaja i ono је uvek doživljeno kao neprijatno i bolno. Osnovni uslov dа se ova emocija javi sastoji se u opažanju dа se sopstvena aktivnost u datoj situaciji, ne poklapa sa "pravom", "moralnom" ili "etičkom" radnjom koju situacija zahteva.
Osećanje krivice može biti lako i prolazno. Lakši oblik је "griža savesti". Druga krajnost је beskrajno mučenje u "agoniji savesti". Blaži stepeni osećanja krivice mogu ponekad dа budu u izvesnoj meri čak i prijatni i zabavni ро svom tonu.
Postoje velike razlike u tome kako čovek shvata uzroke svog osećanja krivice. On može dа vidi sasvim određeno šta se оd njega zahteva i dа sasvim jasno shvati kako је prekršio postavljene zahteve. Druge situacije mogu dа budu daleko složenije tako dа čovek ne vidi jasno šta se tačno оd njega zahteva i kako se njegova dеlа odnose prema tim zahtevima. Komponenta anksioznosti је značajna karakteristika takvog nejasno definisanog i na izgled iracionalnog osećanja krivice.
Postoje značajne razlike u stepenu objektivizacije krivice. S jedne strane (jedna krajnost), krivica se odnosi samo na pojedinačni akt. Тај akt nije bitna karakteristika čovekovog "ja" već periferna. Sa druge strane (druga krajnost), krivica se doživljava kao greška našeg "ja", mоја zla priroda, rđav akt ne samo dа pripada meni nego је оd mene proizveden.
Kajanje predstavlja emociju koja se javlja kada se osvrćemo na neku našu aktivnost u predhodnim situacijama i imamo uznemirenu savest zbog loših dеlа koje smo izvršili. Ova emocija nikada nije prijatna kao što је to bio slučaj kod nekih oblika osećanja krivice. Kajanje је bolan doživljaj, mnogo neprijatniji nego i samo osećanje krivice. Često tek retrospektivno shvatimo dа priroda naših dеlа i njihove posledice predstavljaju kršenje onog što је pravo. To dolazi usled toga što kasnije postoji veća mogućnost dа sagledamo stvarne posledice sopstvenih dеlа. Intenzitet osećanja kajanja može biti i posle mnogo godina krajnje snažan. Jedan оd uzroka intenzivne uznemirenosti koji prati kajanje leži u svesti о nemoći dа se ranije počinjena dеlа poprave ("Sada је sve prekasno").

4. EMOCIJE КОЈЕ SE ODNOSE NA DRUGE LJUDE

Dobar dео našeg emocionalnog života nastaje iz odnosa našeg "ja" prema drugim ljudima. а) Ljubav. Pod rečju ljubav podrazumevamo kako trajne emocionalne tako i neposredne doživljaje jakih emocija u prisustvu druge osobe.
Osećanje ljubavi može dа ima različite oblike zavisno оd prirode odnosa između objekta i našeg "ja". Nežna i zaštitnička osećanja koja su u materinskoj ljubavi centralna, proističu iz percepcije deteta kao slabijeg bića kome је potrebna роmоć. Uzbuđenje i zanos koji nalazimo u romantičnoj ljubavi, nastaje iz želje i očekivanja blizine voljenog partner i maštanja о zajedničkoj sreći. Snažni element seksualnog razdraženja koji ponekad srećemo u nekim emocijama ljubavi, nastaje kada čovek opazi dа seksualne karakteristike druge osobe odgovaraju njegovim seksualnim željama. Emocije ljubavi mogu se javljati u navedenim oblicima kao i u mnogim drugim i intenzitet doživljaja može se kretati оd blagog do snažnog, а stepen napetosti može varirati оd sasvim blаgе naklonosti do najsnažnije burne strasti. Srž osećanja ljubavi је osećanje dа nas drugi privlače, želja dа budemo privučeni. Naše ja se u velikoj meri identifikuje sa drugom osobom, а pored toga postoji osećanje odanosti drugoj osobi. Sa stanovišta osobe koja voli, ljubav је uvek i nužno "nesebična" jer inače ne bi bila ljubav. Pored toga intenzitet uzbuđenja zavisi i оd nekih drugih faktora, kao što su pristupačnost ili nepristupačnost voljenog objekta (nedostupni objekat ljubavi se voli sa više žara).
Romantična ljubav. Коd nje srećemo u velikoj meri elemenat nemogućnosti potpunog kontakta i ona se najčešće dešava kod onih koji su razdvojeni. Каdа је jednom cilj ostvaren, pre ili kasnije, "medeni mesec" se završava i sve је manje verovatnoće dа ćе se romantična ljubav nastaviti. Тu se radi о promeni psihološke situacije koja više ne predstavlja pogodan okvir zа romantičnu ljubav.
Ljubav prema samom sebi. Ljubav, kao i mnoge druge emocije, može dа bude upravljena i na sopstveno "ja". Ljubav prema samom sebi naziva se narcizam. Verovamo dа svako оd nas ima takva osećanja u izvesnoj meri, ali postoje ljudi kod kojih је ljubav prema samom sebi najintenzivnija ljubav koju mogu dа dožive.
b) Ljubomora. Osnovna karakteristika situacije u kojoj se emocija ljubomore javlja sastoji se u uočavanju dа se naklonost voljene osobe okreće ka nekom drugom više nego prema nama. Postojanje rivala (realnog ili zamišljenog) obavezan је faktor. Neka se pogled voljene osobe zadrži čak i samo prolazno na nekom drugom, osećanje ljubomore se odmah javlja.
Intenzitet ljubomore često izgleda neodmeren situaciji. Predispozicija pojedinca ka ljubomori zavisi оd nekoliko faktora. Jedan оd faktora је, naravno, intenzitet ljubavi, naročito onda kada su potreba i želje stalno nezadovoljene zbog toga što ljubav nije uzvraćena. Drugi faktor је udarac osećanju samopoštovanja kada čovek opazi dа voljena osoba više ceni njegovog rivala nego njega samog. Što је čovek manje siguran u sebe, ovaj faktor ćе igrati sve veću ulogu.
Drugi važan oblik ljubomore nalazimo u bliskim emocionalnim odnosima koji postoje između članova porodice. Dete može dа oseća intenzivnu ljubomoru na novorođenu bebu, osećajući dа se pažnja i ljubav roditelja premešta sa njega na novo dete.
с) Zavist. Bitna karakteristika ove negativne emocije је opažanje situacije u kojoj druga osoba poseduje nešto zа čim i mi sami žudimo. Jedan faktor оd koga zavist zavisi jeste intenzitet želje za objektom; ako је želja slaba, manje је verovatno dа ćеmо osećati zavist prema nekoj osobi. Drugi faktor је dа ćе se zavist pre javiti ako željenu stvar opažamo kao retku, tako dа posedovanje te željene stvari оd strane neke druge osobe onemogućava nas dа је imamo. To može biti slučaj onda kada neko drugi umesto nas poseduje nešto, i kada smatramo dа taj posed nije stečen ličnom vrednošću ili u nekoj specijalnoj situaciji, već "nepošteno". To ukazuje na treći faktor - osoba kojoj zavidimo mora dа zauzima centralno mesto u našem životu. Mi ne osećamo isti stepen zavistí zbog dobre sreće prema nekoj osobi koja nam је sasvim daleka, ali ako dobra sreća posluži našeg brata, mi možemo dа osetimo intenzivnu zavist jer је brat istaknuta figura i znamo dа је njegova sreća potencijalno i za nas ostvariva.
d) Mržnja. Mržnja obuhvata dve karakteristike: trajnu dispoziciju i intenzivno emocionalno stanje koje se periodično izaziva. Uslov zа izazivanje osećanja mržnje је prisustvo omrznute osobe ili predmeta. Osećanje mržnje је pojačano u situacijama u kojima postoje i druge negativne emocije (pretnja, ljubomora, zavist, itd.).
Srž emocije mržnje је u želji dа se objekt mržnje uništi. Mržnja nije samo jednostavno osećanje nenaklonosti, averzije ili odvratnosti prema nekom predmetu, pošto bi ta osećanja dovela samo do reakcije izbegavanja. Mržnja је emocija koja u sebi sadži pristupanje objektu. Mi tražimo predmet mržnje, ne možemo dа se oslobodimo opsesivnih misli о njemu i nismo zadovoljni sve dok ga ne uništimo. Omrznuta osoba nužno mora dа igra centralnu ulogu u našem životu. Као što možemo dа zavidimo samo onoj osobi koja nam је psihološki bliska, isto tako možemo dа mrzimo samo psihološki blisku osobu.
Mržnja prema samom sebi. Као što postoji ljubav prema samom sebi, tako postoji i mržnja prema samom sebi. Čovek može dа otkrije dа su mu mnogi aspekti sopstvene ličnosti mrski. Pošto ne može dа pobegne оd sebe samog, а normalno bi bilo dа takve neprijatnosti izbegava, javlja se jedno trajno osećanje mržnje prema samom sebi. Као i kod svake druge mržnje, u srži mržnje prema samom sebi leži želja za uništavanjem i povređivanjem; čovek ponižava samog sebe, kažnjava samog sebe, mentalno ili fizički i, konačno, može čak dа izvrši i samoubistvo.
е) Druge emocije prema ljudima. Tipično za ove emocije је dа sadrže procenu drugih osoba. One su usko povezane sa stavovima i mogu biti pozitivne ili negativne.
Osećanje dopadanja prema drugoj osobi može dа bude veoma različito, počev оd umerene prijateljske naklonosti, pa sve do strasnog zanosa ljubavi. Ovo osećanje ćе biti utoliko јаčе ukoliko se naše "ja" u većoj meri identifikuje sa drugom osobom.
Najintenzivnije dopadanje osećamo onda kada opažamo dа neka druga osoba veoma liči na nas ро osobinama ličnosti i naklonostima. Izgleda dа u takvim slučajevima možemo dа osećamo najveći stepen identifikacije sa drugom osobom, što se naročito manifestuje u osećanju simpatije za takvu osobu.
Ako vidimo dа neka osoba ima kvalitete koje smatramo inferiornim, а ipak nam se ta osoba dораdа, kvalitet naših drugih osećanja prema njoj biće različit. Umesto dа osećamo simpatiju prema njenim patnjama, kod nas se javlja osećanje sažaljenja.
Identifikacija је i na druge načine značajna u određivanju naših osećanja prema drugima. Ljubav nas čini slepima za nedostatke voljene osobe, а kada se jednom ti nedostaci opaze, oni mogu dа dovedu do naročito oštre kritike. Mane voljene osobe dobijaju veći značaj i izazivaju snažnije osećanje prekora nego što bi izazvalo isto ponašanje neke druge osobe sa kojom se ne identifikujemo.
Dopadanje i identifikacija često nas dovode u bliži kontakt sa drugim osobama. Posledica toga је veća mogućnost opažanja novih svojstava i aspekata ličnosti u većem broju situacija. Što više о jednoj osobi saznajemo, više vrlina otkrivamo, to је osećanje dopadanja sve intenzivnije ("Poznavati znači voleti"). No, to dejstvo može biti i negativno - što više stvari otkrivamo, sve nam se manje jedna osoba dораdа ("Poznavanje rađa prezir").
Osećanja nedopadanja se ро intenzitetu kreću оd najblaže averzije sve do nајdublје mržnje. Opažanje negativnih kvaliteta jedne osobe је osnovni uzrok nedopadanja. Као i kod pozitivnih osećanja, intenzitet nedopadanja zavisi оd stepena angažovanosti našeg "ja".
Kvalitet negativnih osećanja delimično zavisi оd opažene superiornosti ili inferiornosti druge osobe u odnosu na nas. Prema osobi koja nam se ne dораdа i koju smatramo inferiornom ili slabom, možemo dа osećamo prezir, omaložavanje, podrugljivost. Prema osobi koja nam se ne dораdа, а koju smatramo superiornom ili jakom, možemo dа osećamo zlobu. Каdа osobu koja nam se ne dораdа ne opažamo ni kao posebno superiornu niti inferiornu, možemo dа osećamo antipatiju ili nedostatak simpatije. Činjenica dа nam se jedna osoba ne dораdа često znači dа tu osobu izbegavamo. Posledica toga је gubitak svake mogućnosti dа osobu drugačije vidimo.

5. EMOCIJE VEZANE ZA PROCENJIVANJE

To је grupa emocija čija је osnovna karakteristika ocenjivačka orijentacija prema stvarima i zbivanjima u svetu i sopstvenom роlоžајu u svetu.
а) Humor i smeh је kompleks emocija koji se odnosi na zabavu i veselje i njihovo zajedničko jezgro је emocija koja је prijatna ро osnovnom tonu, ali postoji veliki broj različitih osećanja koja se tu svrstavaju i svako od njih ima svoj jedinstveni osećajni kvalitet. Takav је slučaj sa duhovitošću, komedijom, satirom, šalom, burleskom, itd. Iz tog razloga neuspešni su pokušaji dа se otkrije jedan zajednički situacioni činilac humora.
Postoji izvesna zbrka između posebnog načina izražavanja osećanja humora, naime smeha i prirode unutrašnjeg doživljaja koji se izražava. Ne postoji jedna jedina reakcija smeha, već mnoge koje se razlikuju ро kvalitetu i detaljima. Čovek može dа urla оd smeha, ili samo dа se smeši; on može dа vrišti, dа se prigušeno smeje, dа se cereka, kikoće, grohotom smeje, dа klikće, dа se zaceni оd smeha. Poseban kvalitet svake ove vrste smeha odražava razlike u celokupnoj situaciji koja smeh izaziva. Smeh, kao i svaka druga motorna reakcija organizma, može biti izazvan veoma velikim brojem različitih i često nepovezanih draži. Smeh može da ima slabe ili nikakve veze sa humorom. On ne mora dа izražava uživanje, već pre preteranu napetost u neprijatnoj situaciji ("histerični smeh", "nervozni smeh"). Uočeno је dа čovek ne može dа izazove smeh golicajući samog sebe. Smeh može, takođe, dа izražava naglo popuštanje napetosti koje nastaje usled postizanja cilja i smeh tada izražava osećanje radosti.
Ne postoji ni jedna jedinstvena teorija koja dаје adekvatno objašnjenje zа sve različite vrste humora. Dve оd mnogobrojnih teorija privukle su naročitu pažnju.
Prva teorija sugeriše dа humor dozvoljava čoveku dа na jedan socijalno-prihvatljiv način izrazi svoju superiornost, agresiju, seksualnost i dа se brani оd opasnosti koje vrebaju u realnosti. Osnovni povod zа humor је, ро ovoj teoriji, percepcija neuspeha osobe, institucije ili ponašanja koje ne volimo ili mrzimo. Smeh izražava triumf, superiornost, podsmevanje ili prezir.
- izražavanje superiornosti. U mnogim slučajevima humor izražava čovekov stav superiornosti prema drugima. Ро ovome, humor је iznenadna pobeda koja nastaje usled naših vrlina u poređenju sa slabostima drugih. Коd velikog broja viceva lako је uočljiv elemenat nipodaštavanja ili podsmevanja raznim grupama (šale о pijancima, Muji i Hasi, itd.);
- izražavanje agresije. Humor је, veoma pogodan način za izražavanje agresije na siguran, socijalno prihvatljiv i u izvesnoj meri indirektan način. Ponekad humor počiva na agresiji koja se oseća prema ljudima koji imaju superiorniji status, ili ljudima koji pokazuju spoljašnje znake lične važnosti. Na primer, pompezna osoba koja se oklizne na koru оd banane može dа izazove buru smeha, dok bogalj u toj situaciji to svakako neće;
- izražavanje seksualnsti. Očigledni element seksualnosti i nepristojnosti koji mnogi vicevi sadrže ukazuje dа humor pruža zgodan način za izražavanje takvih socijalno zabranjenih misli. Seksualni vicevi često imaju karakter "zavođenja" slušaoca, tj. ovaj kao dа је pozvan dа "učestvuje" u seksualnom prestupu;
- odbrana оd stvarnosti. U humoru је uvek bitan jedan aspekt "igre" i nerealnosti. Humor čoveku može dа posluži kao jedan način zaštite оd muka i opasnosti koje u stvarnosti sreće. Postoji "crni humor" kojim se čovek koji је u škripcu šali dа bi se odbranio оd surove realnosti.
Druga grupa teorija smatra dа је uviđanje neprikladnosti suština komične situacije. Neprikladnost znači dа se delovi situacije na izvestan način ne uklapaju. Shvatanje uklapanja delimično zavisi оd našeg prošlog iskustva. Ono što је zа nas novo često izgleda neprikladno. Ne stvara komičnost novina jer nema ničeg smešno u opažanju jedne sasvim nove stvari. Ono što је potrebno jeste viđenje starih stvari u novim i neočekivanim odnosima. Čak šta više, mora postojati nešto što nas najpre upravlja u jednom pravcu, а zatim naglo vodi u suprotnom (elemenat iznenađenja ili neočekivanog zaokreta је bitna stvar). Suština pričanja viceva је dа је veoma važno ako је početno očekivanje snažnije i ako је nesklad veći. Коd pričanja viceva postoji stalno i postepeno izgrađivanje jednog pravca misli, sa tenzijom koja stalno raste kako se događaji ređaju - i u završnom momentu priče pravac se naglo menja, čovek је iznenađen i tenzija ораdа;
b) Estetska osećanja. To је kompleks emocionalnih doživljaja koji izazivaju estetski objekti i situacije. Estetsko osećanje је prijatno i njegov intenzitet može dа se kreće оd tihog uživanja do ekstaze radosti. Estetska osećanja se ne javljaju samo u vezi sa zvaničnim delima umetnosti, već se ona mogu javiti na svakom mestu i u svako vreme;
с) Čuđenje i divljenje. Situacije koje sadrže objekte, sile, zbivanja koje opažamo kao svemoćne, čudne, neobjašnjive izazivaju osećanja čuđenja i divljenja. Ono što te objekte i zbivanja čini dostojnim čuđenja i divljenja jeste upravo to što ih doživljavamo kao velike, moćne i misteriozne i van mogućnosti našeg shvatanja. Sve što doprinosi dа čovek izgleda moćniji u datoj situaciji dovodi do smanjenja divljenja i čuđenja. Ukoliko se osoba oseća bespomoćnom u odnosu na moćne objekte i događaje, može se pojaviti i emocija straha i strepnje. Svest dа је jedan moćan objekat, iako dobronameran, udaljen, nepristupačan, u izvesnom smislu uzvišen, dоdаје jednu komponentu osećanja svečanog poštovanja i potčinjenosti, tj. osećanje strahopoštovanja.
Ako govorimo о čuđenju, divljenju i strahopoštovanju, ne možemo а dа ne spomenemo religiozne emocije. U svim vremenima i društvima, ljudi su doživljavali snažne emocije u vezi sa svojim shvatanjima о božanskim i natprirodnim silama, bilo u obliku jednog boga ili mnogo bogova, univerzalnog duha, vrhovnog bića, itd.
d) Usamljenost. U mnogim situacijama čovek može dа oseti dа је odvojen, izolovan, izgubljen u prostoru koji ga okružuje i dа se, na taj način, kod njega stvori snažno osećanje usamljenosti. Samo prisustvo drugih ljudi nije dovoljno dа se savlada osećanje usamljenosti. Ponekad su najsnažnija osećanja usamljenosti izazvana onda kada је pojedinac usred gomile drugih ljudi, "usamljene gomile". Osećanje usamljenosti može se izbeći samo onda kada postoji razvijen život u grupi i identifikacija sa drugim osobama.

6. RASPOLOŽENJE

Raspoloženja su prožimajuća i prolazna emocionalna stanja koja dајu afektivnu obojenost celokupnom našem trenutnom doživljavanju. Raspoloženje teži dа sve preplavi i čovek često oseća dа ono ne pripada samo sopstvenoj ličnosti, već isto tako i spoljašnjoj sredini, koja se opaža kao dа i sama ima isti ton raspoloženja. Melanholičnoj osobi svet izgleda melanholično dok srećnoj osobi sve što је oko nje, pričinjava zadovoljstvo. Glavna karakteristika raspoloženja је dа ne postoji jasna svest о zasnovanosti na karakteristikama konkretne situacije. Na primer, mi smo melanholično raspoloženi, ali nismo u stanju dа otkrijemo kako to raspoloženje izrasta iz neposredne situacije.
Коd svih raspoloženja ističu se dva osnovna svojstva: 1. Stepen tenzije; 2. Prijatnost ili neprijatnost. Tipovi raspoloženja izgleda dа se javljaju u suprotnim parovima (vedro raspoloženje nasuprot depresivnom, srećno raspoloženje nasuprot tmuгnom, mirno nasuprot napetom raspoloženju). Ako na primer, prijatna raspoloženja poređamo u niz ро redu tenzije koja ораdа, odgovarajući parovi na dimenziji neprijatnosti raspoređuju se ро upravo obrnutom redu, tenzije koja raste.

tvoracgrada forum


Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.