petak, 7. prosinca 2012.

Emocije i zdravlje


Ljutnja/bes

Ljutnja je osećanje koje doživljavamo kada procenimo da se neko neopravdano ponaša na način koji ugrožava neku našu vrednost. Ljutnja, na komunikacionom planu, predstavlja zahteva za promenom ponašanja druge osobe.


Ponašanje koje proističe iz osećanja ljutnje je agresivnost. Agresivno ponašanje čine neverbalni i verbalni signali, kao i fizički napad. Neverbalni signali uključuju mrštenje, krivljenje usta, stezanje vilice, odmahivanje, glavom, ispravljanje leđa, stezanje pesnica, ukrućivanje tela, stezanje pesnica...Postoje i neverbalni signali koji odražavaju pokušaj da se suzbije intenzitet ljutnje ili zaustavi napad: stiskanje usta, izbegavanje gledanja objekta, prestanak govora, povećanje telesne distane prema objektu, itd. U ljutnji jačina glasa varira u odnosu na novmalan intenzitet, bilo da se pojačava, bilo da se smanjuje, ali u oba slučaja drugome prenosi poruku o opasnosti. Fizički napad koji proizlazi iz ljutnje, treba razlikovati od nasilja koje proizlazi iz mržnje. Napad ljutite ili besne osobe je usmeren na promenu ponašanja druge osobe, a ne na njeno biće. Kada se postigne promena u ponašanju, ljutnja slabi, a agresivno ponašanje se gasi. Mržnja, s druge strane, ima za cilj da druga osoba pati, da bude uništena, tako da fizička destruktivnost ne prestaje kad drugi promeni svoje ponašanje.
Kada osoba proceni da bi direktno izražavanje ljutnje i agresivnosti bilo neprihvatljivo, svoje osećanje ona može da izrazi na pasivan način, indirektno – ćutanjem, izbegavanjem, sabotažom zajedničkih aktivnosti, zaboravljanjem, odlaganjem...
Naravno, osoba može da usmeri svoju ljutnju na druge ljude, ali i na sebe samu, kada proceni da je svojim ponašanjem sebi ili drugim dragim osobama nanela štetu.
Pošto je svrha ljutnje da utiče na promenu ponašanja druge osobe, a ne samo da bude izražena, možemo govoriti o efikasnom i neefikasnom izražavanju ljutnje. Neefikasno je ono koje ne vodi promeni ponašanja druge osobe, već naprotiv, često pogoršava konflikt.
Efikasno verbalno izražavanje ljutnje može se postići ako pratimo sledeće principe:
- verbalna poruka uvek mora biti upućena na ponašanje druge osobe, a ne na njeno biće (»smeta mi kada razbacaš stvari po celom stanu« umesto »neuredan si, aljkav i nemaran«);
- poruka mora biti jasno određena i razumljiva osobi kojoj je upućena (»Razbesnim se kada dođem umorna s posla i zateknem nered u kući« umesto »Na šta to liči, dokle ćete me tretirati kao magarca u ovoj kući«)
- pored ponašanja koje izaziva ljutnju, potrebno je označiti ono ponašanje u kojem drugi treba da se angažuje (»Kada odlučiš da se vratiš kući ujutru, obavesti me telefonom, da se ne brinem« umesto »Izludeću od brige«)
- svoje utiske i pretpostake treba prikazati kao takve, a ne kao činjenice o ponašanju druge osobe (»Čini mi se da tebi nije stalo da se angažuješ na ovom projektu« umesto »Tebe baš boli uvo za naš projekat«)
- Poruka treba da je dovoljno snažna da kor drugog izazove minimalnu neprijatnost potrebnu za promenu ponšanaja. Ipak, ako je poruka preterano snažna, drugi će se naljutiti zbog nepravedno snažne poruke i malo je verovatno da će promeniti ponašanje.

Strah

Strah je grupa osećanja za koje je karakteristično da iz osećamo kada procenjujemo da je ugrožena neka naša vrednost, a da ne možemo da se adekvatno suprotstavimo objektu ili situaciji koga ga ugrožava. Procena mogućnosti da se uklonimo ili izbegnemo takvu situaciju je važna odrednica kvaliteta straha.
Strah omogućava trenutnu mobilizaciju organizma i spremnost za adaptivno ponašanje. On doprinosti preživljavanju i samozaštiti individue, kao i zaštiti njenih vrednosti. Adaptivno ponašanje u ugrožavajućoj situaciji zavisi od toga da li procenjujemo možemo li iz nje pobeći. Naizgled potpuno neadaptivno ponašanje kod osoba koje su uspaničene ima svoju svrhu: one u veoma kratkom vremenu pokušavaju veći broj ponašanja, u nadi da še otkriti ono ponašanje koje će joj omogućiti bekstvo. Radi se o učenju tipa pokušaj i pogreška, koje doduše često nije efikasno. Panika je povezana s doživljajem vremena. Uspaničena osoba tipično veruje da nema vremena i da mora odmah pronaći izlaz iz situacije, što nije uvek tačno.
Kod straha i panike aktiviran je simpatički nervni sistem. Međutim, kada osoba proceni da nema izlaza iz ugrožavajuće situacije, aktivira se parasimpatički nervni sistem što dovodi do kočenja, »zaleđivanja«, malaksalosti, gubljenja svesti, a često je i nevoljno uriniranje ili defekacija. Iako ovakvo ponašanje deluje neadaptivno, ono predstavlja simboličko bekstvo iz neprihvatljive realnosti. Izgleda da se radi o rudimentu mehanizma koji postoji kod mnogih životinja: kada plen simulira smrt, to može da zbuni predatora, ili ako se radi o pripadnicima iste vrste, pasivnost se tumači kao znak predavanja i podređivanja, čime se borba zaustavlja.
Stanja disocijacije svesti, derealizacije i depresonalizacije uočena su kao reakcija na traumu u kojoj je žrtva bespomoćna. Deca, koja su i fizički nemoćna u odnosu na odraslog nasilnika, i psihički nedovoljno razvijena da koriste zrelije odbrane, lako pribegavaju disocijaciji kao automatskoj reakciji na nasilje. Disocijacija je primitivan mehanizam odbrane od nepodnošljive stvarnosti i često korišćenje ovog mehanizma može teško da ošteti razvoj ličnosti. Zato se kod odraslih osoba koje su u detinjstvu bile žrtve nasilja, naročito seksualne zloupotrebe, često susreću poremećaji ličnosti.
Poseban oblik straha, vezan za anticipaciju budućnosti je strepnja. Ona može da se javi u formi treme, zabrinutosti i anksioznosti.
Trema je vrsta straha koji se oseća u vezi s nekom određenom budućom situacijom provere njegovih sposobnosti i umeća (javni nastup, premijera, ispit, takmičenje, započinjanje nekog posla, polazak u borbu...), za koju subjekt procenjuje da možda prevazilazi njegove sposobnosti.
Stimulativna trema motiviše i mobiliše osobu da preispita svoje sposobnosti, znanje i veštine koje su potrebne za situaciju koja je očekuje i da se, ukoliko je to moguće, još bolje pripremi. Kognitivna procena subjekta koji oseća stimulativnu tremu jeste da je, uglavnom, spreman za buduću situaciju, ali da ta spremnosti nije potpuna. Takva trema stimuliše osobu, podiže stepen uzbuđenja kako bi se što bolje snašla u datoj situaciji. Stimulativna trema je povezana s aktivacijom simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema.
Inhibitorna trema se ispoljava u ponašanju izbegavanja i odustajanja od ulasku u buduću situaciju. To ponašanje je povezano sa procenom da je potpuno nespreman za datu situaciju, da ona prevazilazi njegove granice. Inhibitorna trema aktivira parasimpatikus.
Anksioznost je vrsta strepnje koju subjekt oseća kada procenjuje da njegova celokupna životna situacija prevazilazi njegove sposobnosti. Osoba je, prema tome, anksiozna kada procenjuje da nije us tanju da izađe na kraj sa životnim teškoćama. Prema psihoanalitičkom shvatanju, anksioznost je reakcija na mogućnost da zabranjeni instinktivni impuls izbegne kontroli, pojavi se u svesti i manifestuje u ponašanju. Anksioznost se obično opisuje kao neodređeni strah, upravo zbog toga što je zamišljena situacija koja plaši subjekta generalizovana. Zbog svoje neodređenosti anksioznost je veoma mučno stanje, tako da osoba probegava konkretizaciji anksioznosti usmeravajući je ka određenom objektu (fobija) ili je izražava putem telesnih simptoma (somatizacija).
Zabrinutost je vrsta strepnje da bi nekakva okolnost u koju subjekt nema uvid i/ili kontrolu mogla ugroziti nšeto što subjekt smatra važnim ili za šta sebe smatra odgovornim.

Radost

Radost se oseća kada procenjujemo da smo zadovoljili neku od svojih najvažnijih želja, odnosno da je snažno afirmisana neka od naših najviših vrednosti. Osećanje radosti stabilizuje i utvrđuje ono ponašanje koje je dovelo do ostvarenja želje. Radost se može izražavati ritualizovano i pretvoriti u veselje i slavlje, kada se radost deli s bliskim ljudima. Osećanje radosti i sreće ljudi pokušavaju da ostvare ne samo ostvarivanjem postavljenih ciljeva i želja, nego ponekad i na načine koji nemaju uporište u realnom životu. Npr. korištenjem sredstava koja direktno stimulišu mozak i stvaraju osećanje snažnog zadovoljstva ili razvijajući autonomni doživljaj zadovoljstva i sreće potpuno odvojen od dešavanja u stvarnom svetu – oslobađanjem od želja i potreba.

Tuga

Tuga ili žalost se oseća u situacijama u kojima procenjujemo da nepovratno gubimo nešto što nam je vredno – dragu osobu, bilo da ona umre ili nas napusti na neki drugi način, neki predmet ili materijalno dobro, deo tela ili neku svoju telesnu funkciju, socijalni status ili životnu priliku. Objekat koji se gubi uvek ima pozitivno značenje i važnost. Tuga je po svojoj prirodi hronično osećanje jer ga subjekt održava specifičnim mislima i predstavama o izgubljenom objektu, ili drugim rečima, usled preokupiranosti predstavama o izgubljenom objektu.
Tuga ima tri funkcije: 1) omogućava proradu i razjašnjavanje vrednosnog sistema; 2) omogućava restrukturaciju vrednosnog sistema i adaptaciju na nove uslove življenja i 3) služi afirmisanju postojećih socijalnih veza pojedinca. Osećanje tuge pokreće proeispitivanje našeg vrednosnog sistema kako bismo shvatili šta nam je zaista važno i kako bismo pokušali da to, ako je moguće, povratimo ili u nekoj sličnoj budućoj situaciji tražimo i zadržimo. Društveni rituali koji prate žalovanje nakon smrti voljene osobe su primer treće funkcije – solidarnost rođaka i prijatelja ima funkciju podrške, utehe, nuđenja ljubavi zajednice i ukazivanja na preostale životne vrednosti.
Neadekvatno reagovanje na gubitak susreće se kod osoba za koje je izražavanje tuge dokaz slabosti i niže vrednosti ili koje se plaše da bi ih tuga preplavila i pretvorila se u hroničnu depresiju ili ih dovela do samoubistva. Takve osobe prigušuju tugu ili, što je štetnije, tugu negiraju i time blokiraju proces žalovanja i odvajanjai sprečavaju razrešenje tuge i novu adaptaciju. Prigušivanje ili negiranje tuge se ogledaju u sledećim vidovima kontrole:
- osećanje neprijatnosti se suzbija prijatnostima kroz unošenje hrane, intenzivnim društvenim životom, intenzivnom seksualnom aktivnošću, itd.;
- nastaje preokupiranost nekim drugim sadržajima u vezi s poslom, decom ili nečim trećim, s ciljem da se iz svesti istisnu sadržaji povezani s tugom
- anestezira se osećanje tuge kroz alkohol, droge ili sedativne lekove.


FUNKCIJE EMOCIJA

1. Adaptacija

Model kružne emocionalne reakcije
Kada emociju ne posmatramo izolovano, već u sklopu procesa koji joj prethode i procesa koji joj slede, shvata se da je svaka emocija deo složenog mehanizma koji uključuje jedan lanac događaja koji počinju sa stimulusnom situacijom i u njoj završavaju. Dakle, emociju možemo posmatrati kao kognitivno-fiziološko-bihevioralni sklop, koji predstavlja pripremu za adaptivnu aktivnost. Priprema se odvija na više nivoa: visceralnom (autonomni nervni i endokrini sistem), motornom, motivacionom (emocija daje impuls za ponašanje) i mentalnom (stimulišu mentalne operacije koje su specifične za situaciju i emociju i veoma fokusirane na postizanje adaptacije).
Kognitivni procesi su uključeni u nekoliko momenata u ovom procesu: primarna procena jeste određivanje značenja i značaja situacije na osnovu dovođenja u vezu sa referentnim okvirom, sekundarna procena se odnosi na određivanje značenja same emocionalne reakcije i biranja načina ponašanja, konačno postoji i tercijarna kognicija kada osoba nastoji da shvati smisao svojih osećanja, da im nađe uzrok.
Lanac događaja uključenih u emocionalni proces čine: stimulusna situacija – percepcija – apercepcija (pripisivanje značenja) – valorizacija (pripisivanje značaja) – telesna reakcija – spremnost za akciju – mišljenje i biranje ponašanja – samo ponašanje usmereno ka stimulusnoj situaciji.
Stimulusna situacija može da bude različita. Sem nekolicine stimulusa koje predstavljaju univerzalne uzroke emocija (npr. veoma jak zvuk, gubitak podloge... koji automatski izazivaju strah) na bazi biološkog programa razvijenog tokom evolucije, svi ostali stimulusi su određeni subjektivnim, ličnim kriterijumima. To znači da u istovetnoj situaciji dve osobe mogu reagovati sasvim različitim osećanjem, a mogu i da ne reaguju.
Ta se situacija opaža i nastaje mentalna reprezentacija situacije. Ono što je specifično za čoveka jeste da mnoge emocije nastaju kao reakcija na mentalne predstave koje nisu reprezentacija spoljašnje realnosti, već mogu biti rezultat sećanja ili imaginacije. Dakle, mi možemo emotivno reagovati prisećajući se neke situacije iz prošlosti ili zamišljajući neku još nedoživljenu situaciju.
Zatim se opaženoj situaciji pripisuje značenje, tako što se stimulus dovodi u vezu sa nama samima, sa drugim aspektima situacije, a sve to u skladu sa našim prethodnim iskustvom. Međutim, emotivna reakcija nastaje tek ako situaciju čije smo značenje odredili, procenimo i kao značajnu, važnu za nas. Proces vrednovanja je povezan sa našim sistemom vrednosti koji je u najvećoj meri produkt socijalizacije i lične istorije. Opisani primarni kognitivni procesi (opažanje, procena značenja i procena važnosti) odigravaju se veoma brzo, automatski i najčešće nesvesno.
Ako se situacija oceni kao važna, aktiviraju se specifični biološki programi koji se doživljavaju kao osećanje u užem smislu. Možemo registvorati različite senzacije, uzbuđenje, visceralne i motorne reakcije. Sve te promene u organizmu služe za podizanje energetskog nivoa tela i mobilišu organizam za eventualnu akciju. Kada doživimo neko emotivno stanje, mi smo ujedno motivisani za određenu vrstu ponašanja. Imamo subjektivni doživljaj podsticaja, impulsa za akciju. Objektivno se to izražava kroz zauzimanje specifičnog položaja tela i kroz specifičan izraz lica. Ako iz ove spremnosti na akciju odmah proizađe akcija, onda se radi o impulsivnom ponašanju. U većini situacija, akciona spremnost stimuliše mišljenje čiji je cilj da os odabere ono ponašanje koje će biti najbolji odgovor na procenjenu stimulusnu situaciju. Mišljenje može da ima i još jednu funkciju. Pošto se često dešava da smo svesni samog osećanja, ali ne i značenja i značaja situacije s kojoj je osećanje povezano, svesno promišljanje pomaže da shvatimo svoje osećanje i njevogu logiku, te da ga regulišemo ili kontrolišemo.
Svi ovi procesi služe adaptivnom ponašanju, pri čemu se adaptivnost procenjuje sa stanovišta delotvornosti ponašanja (razrešenje problema) i socijalne prihvatljivosti.
Ako ljubomorna osoba ubije svog rivala, ona će eliminisati razlog svog neprijatnog osećanja, ali će sebi stvoriti nov problem jer je njena reakcija socijalno neprihvatljiva.
Vrste adaptacije pokrenute emocijama mogu biti različite: menjanje situacije (bes), izbegavanje ili odlazak iz situacije (strah), pokretanje mentalnih procesa čiji je krajnji cilj prilagođavanje referentnog okvira novonastaloj situaciji koja se ne može izbeći (tuga). Ako dođe do unapređenja adaptacije osećaju se prijatne emocije i teži se održavanju stanja, ponavljanju situacije ili njenom pojačavanju.
Neadaptivna su ona ponašanja koja proističu iz neprijatnih osećanja, a koja ne uspevaju da promene stimulusnu situacije, ili, s druge strane, značenje i važnost situacija za nas.
Primer: Marina ima hronični konflikt na svom radom mestu sa šefom. Ona smatra da je šef ne razume, ne ceni i obezvređuje njen rad. Zato je hronično ljuta. Ljutnja motiviše na ponašanja čiji je cilj promena ponašanja drugoga. Neadaptivni načini reagovanja mogli bi biti sledeći:
- Marina može da izrazi ljutnju i bes prema šefu i da se s njim posvađa. Time bi mogla pogoršati situaciju, dobiti otkaz ili produbiti konflikt.
- Marina može da »istrese« svoj bes na nekome drugom, prema kome je to bezbednije. Npr. prema podređenim saradnicima, članovima porodice, učesnicima u saobraćaju, šalterskom službeniku... No, to bi joj samo trenutačno pružilo olakšanje, dugoročno ne bi rešila problem sa šefom, već bi samo ušla u jedan generalizovan konflikt sa drugim ljudima kojima se njena ljutnja može činiti neopravdana
- Marina može rešiti da se rastereti nagomilanog besa putem fizičke aktivnosti, pa tako može da krene na neku rekreaciju. Zaista, to će je osloboditi napetosti, a fizički umor će predstavljati pravo opuštanje. Međutim, svakog jutra čekaće je ista situacija na poslu, pa će bavljenje fizičkom aktivnošću postati gotovo nužnost i način preživljavanja
- Marina može odabrati uzimanje sredstava za smirenje kako bi se opustila i našla duševni mir. Uz odgovarajuće sredstvo i primerenu dozu, otupeće prema neprijatnim situacijama na poslu. Ali, otkriće ubrzo kako je otupela i u odnosu na druge situacije, čak i one koje su joj nekada donosile zadovoljstvo.
Šta bi mogli da budu adaptivni načini reagovanja u Marininom slučaju?
- Marina bi mogla da unapredi svoje socijalne veštine i upotrebi ih kako bi uticala na šefa da promeni svoje ponašanje. Npr. može da ga ignoriše, da bude duhovita, da istakne pozitivne aspekte kod šefovog ponašanja, da traži pomoć kolega s posla... No, ako ništa od toga ne bude dalo rezultate i situacija se pokaže kao nepromenljiva, onda postoje sledeće mogućnosti:
- Marina može napustiti problematičnu situaciju tako što će dati otkaz ili promeniti radno mesto unutar iste radne organizacije
- Konačno, Marina može promeniti način na koji doživljava šefovo ponašanje. To znači da bi morala promeniti značenje i/ili značaj koji pripisuje situaciji sa šefom. Ako bi to učinila, prihvatila bi šefa takvog kakav jeste i shvatila da je njegovo ponašanje njegov sopstveni problem.

2. Komunikacija

Darvin je među prvima prepoznao važnost emocija za ljudsku komunikaciju. On je smatrao da emocije služe kao prvo sredstvo komunikacije između majke i odojčeta: kroz osmeh se komunicira podrška i ohrabruje se dete, mrštenjem se komunicira neslaganje. Kroz izražavanje emocija opažamo simpatiju kod drugih što ublažava patnje i povećava zadovoljstvo, time se ojačava obostrano dobro osećanje. Pokreti daju živost i energiju našim rečima, oni otkrivaju misli i namere drugih bolje nego reči koje mogu biti falsifikovane.
Darvin je naglasio i biološku uslovljenost emocionalnog izražavanja, smatrao je da neki izrazi emocija predstavljaju zaostatak akcije koja je nekada imala jasnu adaptivnu funkciju, pa iako su tu funkciju izgubili, imaju društvenu i komunikativnu funkciju kod savremenog čoveka. Nažalost, psiholozi nisu u većem broju pratili Darvinovu teoriju o evolutivno-adaptivnoj vrednosti emocija sve do 60tih godina.
Socijalno okruženje stalno je promenljivo i od presudnog je značaja za naš opstanak. Za naše ponašanje je veoma bitno da pravilno procenimo emocije drugih ljudi u našem okruženju, jer nam one govore o njihovim namerama i akcionim tendencijama. Procena emocija je veoma težak zadatak jer su informacije koje nam drugi šalju kroz izraz lica, stav tela, verbalnu komunikaciju i ponašanje vrlo često protivrečne. Kada nam neko daje komplimente i ponaša se ljubazno, mi ipak možemo »osetiti« neprijateljstvo, ljubomoru, zavist ili prezir. Isto tako možemo iza otvorenog i provokativnog ponašanja naslutiti dobronameran stav sagovornika.
Veoma mnogo toga možemo saznati na osnovu emocionalnih reakcija drugih ljudi. Kvalitet i intenzitet izraženih osećanja mogu nam kazati kakvi su odnosi između ljudi i kako oni doživljavaju svoje okruženje. Ako osoba pokazuje gnev, možemo pretpostaviti da odnos u kojem se to osećanje javlja karakteriše pretnja, uvreda ili povreda. Ako osoba doživljava anksioznost u nekom odnosu, onda taj odnos uključuje neodređenu pretnju i praćen je težnjom da se izbegne ili pobegne od pretnje.
Na osnovu osećanja možemo zaključiti šta je nekom pojedincu važno, šta je vredno sa njegovog/njenog subjektivnog stanovišta. Naime, mi ne doživljavamo emotivnu pobuđenost oko događaja koji za nas nisu važni. Čim pokažemo osećanja, to znači da se dešava nešto što je za nas bitno, pa makar mi to negirali.
Posmatrajući karakterističan način emotivnog reagovanja, možemo otkriti dosta toga o verovanjima koja pojedinac ima o sebi i svetu. Neko ko je često bojažljiv ili depresivan verovatno ima nisko samopoštovanje. Osoba koja prema drugima često ispoljava sumnju, prezir ili zavist verovatno ima negativna verovanja o ljudskoj prirodi i namerama drugih.
Emocije su pokretači ne samo našeg ponašanja, nego i ponašanja drugih osoba sa kojima smo u komunikaciji. Svako osećanje sadrži izvesnu poruku upućenu drugim ljudima, izvesno očekivanje željene reakcije. Tako, na primer, bez obzira zbog čega se neko ljuti, on uvek drugog poziva da promeni svoje ponašanje, bilo da prestane da radi ono što subjektu smeta, bilo da počne da radi ono što subjekt smatra da drugi treba da radi.
U sledećoj tabeli dajemo prikaz osnovnih poruka i očekivanih reakcija za niz emocija, prema Milivojeviću.

Emocija Poruka Očekivana reakcija
Ljutnja Promeni ponašanje! Krivica i izvinjenje
Strah Ugrožava me nešto jače od mene Zaštita
Prezir Ti ne vrediš dovoljno! Poniznost
Zadovoljstvo Moja želja je ispunjena! Zadovoljstvo
Mržnja Ti si zao jer ti mene mrziš! Strah i nestajanje
Zavist Ti misliš da si bolji od mene! Potvrda subjektove vrednosti
Stid Znam da mislite da ja nisam OK Potvrda subjektove vrednosti
Krivica Ja sam dobar i osuđujem svoje loše ponašanje Oproštaj
Ljubav Ti si vredno ljudsko biće i ja te želim u svom intimnom svetu Uzvraćanje ljubavi
Ljubomora Plašim se da ćeš otići s drugim Potvrda ljubavi

Emocionalna inteligencija?

Sposobnost da prepoznajemo emocije drugih ljudi, sposobnost kontrole sopstvenog emotivnog reagovanja, kao i sposobnost empatije važni su za uspostavljanje i održavanje skladnih međuljudskih odnosa i konstruktivno rešavanje interpersonalnih konflikata. Ove sposobnosti su, izgleda, nezavisne od opšte ili posebnih intelektualnih sposobnosti. Zato se pojavio pojam emocionalne inteligencije, koji je naročito popularizovan u poslednje vreme delima D. Golemana. Međutim, sporno je da li je ima opravdanja za postojanje takvog konstrukta, obzirom da su još mnogo ranije prepoznati i izučavani aspekti socijalne inteligencije.
Prema Torndajku, socijalna inteligencija je sposobnost da se razumeju drugi ljudi i da se mudro reaguje u interpersonalnim odnosima. Gardner smatra da je inteligencija složen konstrukt i da je čini više relativno nezavisnih inteligencija, među kojima je i interpersonalna inteligencija. Gardner je vidi kao složaj više različitih, međuzavisnih sposobnosti kao što su: emocionalna osetljivost (sposobnost prepoznavanja osećanja i želja drugih ljudi); socijalna analitičnost (sposobnost shvatanja suštine društvenih situacija i motiva ljudskih postupaka); samokontrola (uspešno vladanje sopstvenim afektima); socijabilnost (sposobnost lakog uspostavljanja međuljudskih odnosa); tolerancija i socijalna adaptabilnost (sposobnost uvažavanja drugačijeg gledišta i uspeštnog rešavanja interpersonalnih sukoba); dominantnost (sposobnost vođenja i uspešnog upravljanja) itd. Ovako opisan konstrukt obuhvata i ono što se smatra suštinom emocionalne inteligencije.
Smatramo da se pomenuti konstrukti sposobnosti ponajviše odnose na veštine emocionalne kontrole i komunikacije, koje su manjim delom određene naslednim faktorima (za razliku od opšte inteligencije), a najvećim delom se stiču tokom ranog razvoja, mada se mogu značajno unaprediti i kasnije.

EMOTIVNI RAZVOJ

Potoji više shvatanja o tome kako se razvija bogatstvo emotivnog života koje ima odrasli čovek i kako se emocije povezuju sa određenim situacijama. Psiholozi bihejviorističke tradicije stavljaju naglasak na učenje. Oni objašnjavaju da dete uči da određene emocije veže za određen kontekst, situaciju, i to putem klasičnog uslovljavanja, instrumentalnog učenja i učenja po modelu.
Emotivne reakcije mogu se povezati sa nekom ranije neutralnom situacijom, tako što se stimulus koji izaziva emociju daje u paru sa neutralnim stimulusom. Setimo se ogleda sa malim Albertom. Dok se igrao s belim mišem, Albert je bio izložen jakom zvuku koji kod malog deteta izaziva strah. Nakon svega par ponavljanja, Albert je počeo da se plaši i samog belog miša. Mnoge fobije se stiču upravo na takav način. Pa ipak, ne mogu se emocije usloviti na baš svaku neutralnu draž. Uslovljavanje je lako ako postoji tzv. biološka pripremljenost draži, ako povezanost između draži i reakcije nije biološki besmislena. Zato je lako usloviti reakciju straha na neku životinju, ali nije lako ili je gotovo nemoguće to učiniti ako kao neutralnu draž koristimo npr. naočare ili šolju.
Instrumentalno učenje takođe može objasniti razvoj određenih emotivnih odgovora. Odojče plače kada je gladno, ima neku drugu fiziološku potrebu ili oseća fizičku nelagodu. Međutim, ako na njegov plač majka reaguje uzimanjem u ruke i nežnim obraćanjem, odojče će naučiti da plakanjem doziva majku i traži njenu pažnju.
Najzad, deca mnoge oblike ponašanja uče posmatranjem i imitiranjem roditelja, starije braće i sestara. Na taj način mogu naučiti da u određenim situacijama emotivno reaguju kao i posmatrani model. Npr. ako se roditelj plaši pasa, dete može od njega naučiti da strahom reaguje na pse ili druge životinje, iako samo nije imalo nikakva prethodna negativna iskustva. Roditelj koji se agresivno ponaša u situaciji frustracije preneće takav način ponašanja i na svoje dete.

Međutim, teorije učenja slabije mogu objasniti kako se javljaju određene emocije u razvoju i zašto se javljaju određenim sledom. One objašnjavaju kako se već postojeće emocije mogu povezati sa nekim novim situacijama ili ostvariti neku novu komunikacionu ulogu.
Katarina Bridžis je posmatrala razvoj emocija kod dece od nekoliko dana do dve godine. Na slici __ prikazani su rezultati njenih istraživanja. Ona je utvrdila da se kvalitativno nove emocije javljaju uvek istim redosledom, iako se ne javljaju kod sve dece na istom uzrastu. Neposredno nakon rođenja kod dece postoji jedno opšte i difuzno stanje uzbuđenosti. Iz tog stanja, postepeno se izdvajaju, diferenciraju posebne emocije. Do trećeg meseca se izdvajaju opšte stanje prijatnosti i neprijatlnosti. Iz njih se, vremenom, razvijaju različite posebne, pozitivne i negativne emocije. Iz opšteg stanja nezadovoljstva se diferenciraju osećanja gneva, gađenja i straha, a iz opšte stanja zadovoljstva diferenciraju se ponos i ljubav, i to prvo prema odraslima, a nešto kasnije i prema deci.

Prema Milivojeviću, novorođenče pokazuje manifestacije prijatnosti i neprijatnosti, koje se manifestuju kao generalizovane, difuzne i nespecifične reakcije. Pošto su emocije primarno psihički fenomeni, za pojavu nekog osećanja potrebno je prethodno postojanje psihičke strukture koja ga omogućuje. Kada je dete sposobno da definiše određeni kognitivni kontekst, odnosno, kada je sposobno da pripiše specifično značenje i značaj datom stimulusu, tada je sposobno da oseti i izrazi specifično osećanje. Tabele koje pokazuju pojavu određenih osećanja u određenim mesecima detetovog života pokazuju, prema ovom autoru, sazrevanje njegovog referentnog okvira, njegov kognitivni i vrednosni razvoj. Kognitivni i emotivni razvoj su u međusobno zavisnom odnosu, oni su aspekti jednog jedinstvenog psihičkog procesa.
Međutim, podsećamo da odojčad i mala deca emotivno reaguju posredstvom subkortikalnog puta, koji omogućava automatsku procenu životno važnih stimulusa i emotivno reagovanje bez angažovanja viših kognitivnih procesa.

EMOCIJE I ZDRAVLJE

Hronične negativne emocije predstavljaju rizik po psihofizičko zdravlje pojedinca. U ovom odeljku bavićemo se nekim od faktora koji su povezani sa negativnim emotivnim stanjima, kao što su stres, doživljaj bespomoćnosti i pesimizam i razmotrićemo na koji način ovi faktori utiču, posredstvom negativnih emocija, na psihofizičko zdravlje.

Stres

Stres je proces transakcije između pojedinca i okruženja. Događaji u okruženju postavljaju pred pojedinca dodatne zahteve, koje on može doživeti kao pretnju, gubitak ili izazov. Proces procene događaja u okruženju, osećanja koja se posledično javljaju i prateće fiziološke promene, način na koji odgovaramo i prilagođavamo se tim zahtevima opisujemo kao stres.
Stresori su svi oni izvori opasnosti ili izazova u odnosu na organizam, koji mu mogu naneti štetu ili gubitak. Stresori ne moraju uvek da budu deo spoljašnje sredine, to mogu da budu i simboli pretnje, nešto što nas podseća na raniji gubitak ili druge psihološke reprezentacije opanosti. To znači da, npr. snovi ili neželjene misli o stresoru takođe mogu izazvati stres. Primeri spoljašnjih stresora mogu biti teška fizička bolest, važan ispit, saobraćajna nesreća, požar, zemljotres, zahtevan i odgovoran posao sa kratkim vremenskim rokovima, razvod braka, porodične svađe, ali i rođenje deteta, promena posla, kupovina stana, venčanje i sl.

Volter Kenon, pomenut ranije u odeljku o teorijama emocija, je među prvima upotrebio pojam stres i jasno sugerisao da ima fiziološke i psihološke komponente. Smatrao je da je stres potencijalni uzrok medicinskih problema kao i da emocionalni stres može izazvati poremećaje fiziološke prorode.

Hans Seli je dalje razradio ovaj pojam. On je smatrao da bilo koji stimulus koji je štetan po organizam izaziva jedinstveni, nespecifični odgovor organizma – tzv. opšti adaptacioni sindrom koji je uvek jednak, bez obzira na to šta ga izaziva. Kada organizam postane svestan delovanja štetnog stimulusa, javlja se alarmna reakcija. Organizam se u ovoj fazi priprema da se odupre stresoru. Pojačavaju se funkcije simpatičkog nervnog sistema, posledično i kardiovaskularne i respiratorne funkcije, a velike količine glukokortikoida pribavljaju organizmu potrebnu energiju da reaguje. U ovoj fazi javljaju se različite emocije, u zavisnosti od vrste procene stresora. Sledeća je faza otpora u kojoj organizam primenjuje različite mehanizme prevladavanja i obično ostvaruje odgovarajuću adaptaciju na nove okolnosti. Iako u ovoj fazi organizam pruža snažan i stalan otpor stresoru, postoji smanjena otpornost u odnosu na druge štetne stimuluse. Ako se ovaj proces često ponavlja ili dugo traje usled hronične izloženosti stresoru, organizam se nalazi pod rizikom ireverzibilnih fizioloških oštećenja. Ovu fazu Seli je nazvao fazom iscrpljenosti zbog iscrpljivanja adaptivih resursa organizma tokom stalne ponavljane borbe protiv stresora. Kada nastupi ova faza, moguća je pojava različitih psihofizioloških oboljenja (ranije nazivanih psihosomatska oboljenja) kao što su kardiovaskularna oboljenja, artritis, ulcer na duodenumu, glavobolje, kožna oboljenja i dr.

Lazarus je razvio model stresa koji naglašava važnost psiholoških faktora kao što su procena i prevladavanje. Da bi događaj uopšte bio stresor, on mora biti procenjen kao ugrožavajući, štetan ili naročito zahtevan u odnosu na organizam.
Postoji nekoliko tipičnih procena koje su povezane sa odgovarajućim emocijama. Ako procenimo da smo zbog nekog događaja već pretrpeli štetu ili doživeli gubitak (ostavila nas je voljena osoba, nevreme je uništilo našu imovinu) obično se javlja tuga, ali i bes – naročito ako procenimo da je taj gubitak nepravedan.
Procena pretnje odnosi se na doživljaj buduće opasnosti. Mogućnost da ne položimo ispit, mogućnost da nas voljena osoba ostavi, procena da ćemo promenom posla možda izgubiti neke dragocene kolege i svoj ustaljeni način rada, mogućnost da se pokažemo nekompetentni na novom radnom zadatku; sve su to različite procene pretnje. Uobičajene emocije koje se javljaju su strah, strepnja, trema, oprez, sumnja i sl.
Ako događaj procenimo kao izazov, znači da vidimo mogućnost da nam on donese neku dobrobit, poboljšanje kvaliteta života, unapređenje ličnog razvoja ili jednostavno, ostvarenje nekih naših ciljeva i želja. To znači da da procenjujemo da imamo dovoljno sposobnosti i veština da se izborimo s promenom i da iz nje izvučemo nešto pozitivno. Prateća osećanja su uzbuđenost, nada, iščekivanje, optimizam...

Važno je da budemo svesni kako veliki broj događaja i promena u našem životu nisu same po sebi dobre ili loše. Svaka promena, ma koliko bila željena i iščekivana, nosi sa sobom i neke gubitke i neke opasnosti.

Npr. dobijanje posla nosi sa sobom gubitak dnevne rutine, manje slobodnog vremena, manje učestale kontakte s prijateljima i porodicom, mogućnost da nismo dorasli nekim zadacima; ali isto tako nosi i brojne pozitivne aspekte zbog kojih smo, u prvom redu, i želeli da se zaposlimo: prihode, samoostvarenje u profesiji, nova saznanja i veštine, nova poznanstva i prijateljstva i dr.
U velikoj meri zavisi od nas kako ćemo proceniti neki događaj, a zatim i kako ćemo se osećati i kako ćemo postupiti. Promene u društvu, npr. konkretno u oblasti obrazovanja za sve zaposlene predstavljaju potencijalni stresor. Na taj isti stresor ljudi različito reaguju: neki s optimizmom uzimaju učešće u promenama, rade na svom usavršavanju, nastoje da uvedu inovacije u svoj rad, razmenjuju iskustva i mnogo uče. Za taj svoj stav i dodatno zalaganje najčešće nisu dodatno plaćeni, a imaju i manje slobodnog vremena. Pa ipak, mogućnost kontrole nad promenom, sopstveno učestvovanje u promeni, doživljaj uspeha praćeni su pozitivnim emocijama, i predstavljaju nagradu sami po sebi. Takvi pojedinci su ujedno i mnogo zadovoljniji svojim životom, praksom i profesijom.
S druge strane, brojni pojedinci događaje koji od njih zahtevaju promenu dosadašnjeg načina rada i, što je naročito teško, promenu vrednosnog sistema, procenjuju prevashodno kao gubitak ili pretnju. Oni su uplašeni, zabrinuti, ljuti, ogorčeni i pružaju snažan otpor svemu što je novo. Na taj način, ne samo što sebi otežavaju profesionalni razvoj i bolje rezultate u radu, već su hronično preplavljeni negativnim osećanjima, skloniji da ulaze u konflikte i pod većim su rizikom za različite emotivne smetnje.

Važan deo reagovanja na stresogene događaje jeste ponašanje prevladavanja. Nakon što procenimo situaciju i doživimo odgovarajuća osećanja, donosimo odluku o načinu delovanja, prevladavanja stresora. Postoje različiti oblici prevladavanja: prevladavanje usmereno na problem (traženje informacija, akcija kojom pokušavamo da promenimo situaciju), p. usmereno na traženje socijalne podrške i p. usmereno na emocije (umesto bavljenja problemom, pokušavamo na različite načine da ublažimo neprijatno emotivno stanje: uzimanjem lekova, relaksacijom i sl). Ne postoji jedan najbolji način prevladavanja. Ako stresor nije pod našom kontrolom (gubitak bliske osobe) onda su pokušaji rešavanja problema uzaludni, jer mi ne možemo ukloniti takav stresor. Ipak, smatra se da je prevladavanje usmereno na problem, na traženje informacija i na obezbeđivanje socijalne podrške adaptivno i vodi pozitivnim ishodima.

Veruje se da se ljudi razlikuju u pogledu preferiranih stilova prevladavanja. Dominantan način prevladavanja koji osoba koristi u različitim stresnim situacijama predstavlja njen stil prevladavanja, a on zavisi od osobina ličnosti kao što su samokontrola, optimizam-pesimizam, emocionalna stabilnost i sl.

Jedan od važnih faktora od kojih zavisi naše emotivno i bihevioralno reagovanje na stres jeste doživljaj kontrole nad stresnom situacijom. Ako pojedinac smatra da nema kontrole, da svojim ponašanjem ne može ništa da promeni, drugim rečima, ako ima doživljaj bespomoćnosti, onda je malo verovatno da može proceniti događaj kao izazov i koristiti neke od aktivnih načina prevladavanja. Doživljaj bespomoćnosti je snažno povezan sa negativnim osećanjima i javljanjem različitih emotivnih teškoća, najviše sa depresijom i anksioznošću.
Prema Seligmenu, bespomoćnost se uči. Ako smo bili izloženi okolnostima u kojima nismo imali nikakvu kontrolu nad događajima, možemo postati bespomoćni. Takvo iskustvo nas uči da nema smisla pokušavati da se bilo šta učini, jer to neće imati uticaja. Ono što je opasno kod doživljaja bespomoćnosti jeste da mi više nismo u stanju da prepoznamo kada je nešto pod našom kontrolom – čak i kada imamo mogućnost da nešto promenimo, mi to nećemo ni probati da učinimo. Nadalje, pasivnost usled naučene bespomoćnosti u jednoj situaciji se lako generalizuje na druge situacije. Izgleda da uskustvo sa nekontrolabilnim događajima negativno utiče uopšteno na motivaciju i oštećenje sposobnosti procene situacije. Naročito negativno utiču iskustva kada nakon mogućnosti kontrole situacije tu mogućnost iznenada izgubimo. To je, recimo, slučaj kod starijih osoba ili osoba sa bolestima koje značajno oštećuju mogućnost samostalnog življenja (oštećenje kičmene moždine nakon nezgoda, teški prelomi, oboljenja bubrega, kancer, oštećenje vida i sl). Zato je važno da se omogući takvim osobama da imaju odgovornost nad nekim aspektima svog svakodnevnog života i da budu što aktivnije. Time se smanjuje osećanje bespomoćnosti, poboljšava emotivno stanje i ubrzava oporavak ili rehabilitacija.

Optimizam i pesimizam su opšte sklonosti ka načinu doživljavanja sveta i života. Optimizam je sklonost da svet vidimo kao pretežno dobroćudan, događaje kao pretežno pod našom kontrolom i da očekujemo obično pozitivne ishode naših aktivnosti. Optimisti su skloni da gledaju na pozitivnu stranu stvari, umesto da se preokupiraju negativnim aspektima, koji uvek postoje. Pesimizam je suprotna sklonost. Istraživanja pokazuju da je optimizam povezan sa doživljanjem veće kontrole nad događajima, korištenjem aktivnih mehanizama prevladavanja stresa i pokušajima da se promeni nepovoljna ili neželjena situacija i bržim oporavkom od bolesti. Pesimisti su preokupirani mislima o negativnim događajima koji su se zbili ili mogu da se dese. Takva preokupiranost vodi, nadalje, slabijem korišćenju socijalne podrške i depresivnosti. Pesimisti češće koriste usluge zdravstvenih službi, smatraju da su pod visokim rizikom da obole od životno opasne bolesti i teže se prilagođavaju dijagnozi i tretmanu u slučaju oboljenja.

Posebna psihološka disciplina, nastala iz kliničke psihologije – zdravstvena psihologija – bavi se primenom psiholoških znanja u unapređivanju i održavanju zdravlja, prevenciji i tretmanu oboljenja i prepoznavanju etioloških i dijagnostičkih korelata zdravlja, bolesti i pratećih disfunkcija.

Hipokrat: »Kao što ne treba pokušavati da lečimo oči, a ne lečimo glavu, ili da lečimo glavu bez tela, isto tako ne treba pokušavati da lečimo telo bez duše...jer deo nikada ne može da bude dobro, ako celina nije dobro«

Brojna istraživanja su potvrdila da postoji povezanost između hroničnih negativnih emocija i fizičkih oboljenja. Najviše dokaza ima za hroničnu hostilnost . Hostilnih osoba najviše ima među kolericima. Ove osobe su sumnjičave i takmičarski raspoložene, tako da često dolaze u konflikte sa drugima. Potvrđeno je da su hostilni ljudi skloniji kardiovaskularnim oboljenjima, ali i ponašanjima koja ugrožavaju zdravlje u celini (pušenje, alkohol), tako da je kod ove grupe u celini viši mortalitet.
Nalazi u pogledu depresivnosti su nešto više kontroverzni pošto depresija može biti kako uzrok tako i posledica fizičkog oboljenja. Depresivno raspoloženje karakteristično je za melanholike. Pošto je dokazano da depresija ima suprimirajući efekat na imuni sistem (smanjuje njegovu delotvornost), najviše je pažnje posvećeno izučavanju povezanosti između depresije i kancera, pri čemu su rezultati višeznačni. Pored mogućnosti da depresivnost direktno utiče na fizičko zdravlje preko efekata na imuni sistem, ona je povezana i sa nizom rizičnih ponašanja: zloupotrebnom supstanci, lošim socijalnim odnosima, poremećajima ishrane i spavanja.
Najzad, potiskivanje misli i osećanja je takođe štetno po zdravlje. Dokazano je da supresija misli dovodi do značajnog smanjenja nivoa CD3 T limfocita, dok izražavanje emocija kroz simboličku aktivnost (pisanje) povećava broj T lifmocita u krvi.

Možemo zaključiti da se sklonost psihofiziološkim i drugim oboljenjima javlja kao rezultat emocionalne vulnerabilnosti, urođenih predispozicija za određena oboljenja i nepovoljnog ranog iskustva.

Na kraju, skrećemo pažnju na povezanost emocija i osobina ličnosti u oblasti temperamenta i emocionalne kontrole kao važnog činioca u reagovanju na frustracije.

Literatura:

Zoran Milivojević: Emocije. Psihoterapija i razumevanje emocija. Prometej, Novi Sad, 2000

Robert J. Sternberg: In Search of the Human Mind, Harcourt Brace & Company, Orlando,1995

Richard Lazarus: Emotion and Adaptation. Oxford University Press, New York, 1991

Nikola Rot i Slavoljub Radonjić: Psihologija za drugi razred gimnazije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000

Baum, Gatchel i Krantz: An Introduction to Health Psychology, McGraw Hill, Boston, 1989

Howard Friedman: Self-Healing Personality, in Encyclopedia of Mental Health, vol 3, Academic Press, New York, 1998

Žarko Trebješanin: Rečnik psihologije, Stubovi kulture, Beograd, 2000

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.