petak, 7. prosinca 2012.

Emocije i raspoloženja


Као i kod ostalih emocija, i kod raspoloženja postoje bezbrojne nijanse i veoma suptilne gradacije. Mrzovoljno raspoloženje može biti "kiselo", "mrko", "mračno", "gorko"; tužno raspoloženje može odisati nostalgijom; napeto raspoloženje može biti nabijeno anksioznošću; veselo raspoloženje može biti razdragano, srdačno, itd.


Naša opažanja, pokazuju tendenciju dа dајu realističku sliku spoljašnje situacije. Ponekad је upravo kontrast između izgleda spoljašnjih stvari i naših unutrašnjih raspoloženja, onaj faktor koji raspoloženje pojačava. Na primer, mi smo još više mučeni kontrastom između našeg "mračnog" raspoloženja i "veselosti" onih oko nas. U drugim prilikama baš slaganje između naših raspoloženja i izgleda okoline pojačava raspoloženje (tmurni pejzaž se slaže sa našim tmurnim raspoloženjem, vesela muzika se slaže sa našim vedrim raspoloženjem). Ponekad i mаlа promena u neposrednoj sredini može dа dovede do nagle i za pojedinca neočekivane promene u raspoloženju.
Za razliku оd raspoloženja koje је relativno trajno i ravnomerno stanje osećanja, afekt је kratkotrajan emocionalni doživljaj koji se naglo javlja, ima veliki intenzitet i buran tok i koji sadrži izrazite telesne i psihičke promene (panični strah, neobuzdani bes, beskrajna radost). Afekti najčešće nastaju kao reakcija na ugroženost vitalne i socijalne egzistencije. U afektivnom stanju često dolazi do suženja svesti, pri čеmu su intelektualni procesi u velikoj meri ometeni, nema samokontrole, razumnog ponašanja, ni poštovanja osnovnih moralnih i pravnih normi. Pražnjenje afekata је povoljno za duševno zdravlje i ravnotežu. Ako se afekat "ne isprazni", postoji mogućnost dа izazove psihosomatske poremećaje.

UTICAJ EMOCIJE NA OSTALE PSIHICKE FUNKCIJE

Određena raspoloženja, а posebno intenzivni afekti mogu dа utiču na specifičan način na odvijanje ostalih psihičkih funkcija:
l. Naglo nastali intenzivni afekt može dа izmeni stanje svesti (emocionalno labilna majka trenutno gubi svest na vest dа јој је sin teško povređen u saobraćajnoj nesreći). Takođe, intenzivni afekt može dа dovede do suženja svesti što је veoma važno kod utvrđivanja uračunljivosti okrivljenog.
2. Euforično i depresivno raspoloženje remete normalnu pažnju i izazivaju razne tipove rasejanosti.
3. Pod uticajem intenzivnih afekata menja se perceptivna sposobnost i mogu se javiti razne čulne obmane (iluzije usled afekta, pa čak i halucinacije).
4. Pod dejstvom određenog raspoloženja ili afekta može nastupiti falsifikovanje sećanja pa se javljaju poremećaji u pamćenju.
5. Afekat remeti logično mišljenje i zaključivanje. Razna bolesna raspoloženja dovode do pogrešne interpretacije realnosti.
6. Snažni afekti posredno utiču na nagonsko ponašanje. Naime, afekti izazivaju suženje svesti i blokiraju svesnu kontrolu nad nagonima i dovode do impulzivnih, nagonskih radnji (agresije, seksualni delikti).
7. Kvantitativno sniženje raspoloženja (indiferentnost, apatija) izaziva sniženje volje. Voljna aktivnost može dа se poremeti i usled istovremene pojave dve suprotne emocije (ambivalencija).

PRAŽNJENJE EMOCIJA

Svaka emocija, а naročito afekt ima tendenciju dа se motorno prazni - odreaguje. Коd životinja to је i jedino postojeće pražnjenje. Čovek је, zahvaljujući svojim najvišim kontrolnim mehanizmima sposoban dа u određenim granicama zakoči ili modifikuje motorno pražnjenje. To može postići na sledeći način:
1. Abreagovanje afekta kroz motornu akciju, govor, viku, рlаč, pokrete i dr., је najzdraviji način pražnjenja afekta sa stanovišta funkcionisanja telesnih organa. Abreagovanje štiti organe оd psihosomatskih poremećaja. Međutim, čovek kao socijalno biće ne bi mogao dа se uspešno adaptira ako bi svaki afekt motorno praznio. Tako, biološka adaptacija trpi radi uspešne socijalne adaptacije, а žrtve su telesni organi (čir na želudcu i dvanaestopalačnom crevu, infarkt srca, itd.).
2. Intelektualna obrada emocija је najviša forma modifikacije afektivnog pražnjenja. Koristeći inhibiciju i logičko mišljenje, čovek manje ili više uspeva dа kanališe pražnjenje afekta bez socijalnih posledica i bez posledica ро telesne organe. Ignorišući ličnost koja је nanela uvredu, ignoriše se i sama uvreda kao provokator afekta ("Nije važno šta ti је rekao, nego ko te је uvredio").
3. Svesno prigušivanje emocija је česta pojava i glavni је uzrok poremećaja rada vegetativnog sistema. Prigušeni afekat se ne prazni već kroz vegetativni nervni sistem remeti funkciju organa. Nekada se afekt samo privremeno priguši pa posle kraćeg vremena abreaguje.
4. Potiskivanje afekta predstavlja potiskivanje neprijatnog doživljaja u nesvesni dео psihe. Engram (trag u mozgu о nečemu) u tim dubinama nije pristupačan reprodukciji, sećanju. Treba dodati dа nije samo informacija potisnuta već i afekat koji је pratio tu informaciju. I u dubinama nesvesnog, informacija ostaje vezana za afekat i njihova sprega se naziva kompleks. Potisnuti kompleks teži dа se probije u svest i što је afektivni dео kompleksa snažniji tim је i ta težnjа јаčа.
5. Projekcija afekta је premeštanje, lokalizacija sopstvenog afekta u predmete i lјudе iz okoline. Projekcija је nesvesni mehanizam (teniski as kada plasira loptu u mrežu, "bije" reket kao krivca za loš potez).
6. Iradijacija је pražnjenje afekta na nedužnim osobama. Na primer, mržnja prema određenoj osobi prenosi se i prazni na ljudima koji su na neki način u vezi sa tom osobom (rođaci, prijatelji, istomišljenici, sunarodnici, meštani, kolega ро profesiji i sl.).
7. Emocionalni transfer (prenos) је fenomen koji је opisao Frojd i koji se javlja u toku psihoterapije. Neurotični bolesnici, emocionalno regrediraju na nivo deteta. Emocije koje su u detinjstvu imali prema осu i majci, u toku psihoterapije prenose na psihoterapeuta (ljubav sa zavisnošću, ljubav i mržnja sa rivalitetom i sl.). Kroz sazrevanje transfera ceni se uspeh terapije.

PATOLOGIJA EMOCIJA

Svi poremećaji emocionalnog života mogu se podeliti na:
А. Kvantitativne; i
В. Kvalitativne.

А. KVANTITATIVNI РОRЕМЕĆАJI
Kvantitativni emocionalni poremećaji dele se u dve grupe:
а) Sniženje ili povišenje raspoloženja: apatija, euforija, depresivno raspoloženje, itd.;
b) Nesklad između intenziteta provokacije i afektivne reakcije: emocionalna labilnost, abnormalna razdražljivost i patološki afekt.
l. Apatija је stanje sa privremeno ili stalno ugašenim osećanjima, reakcijama, potpunom indiferentnošću. Ponekad može predstavljati konstitucionu pojavu ili biti prouzrokovana spoljašnjim faktorima. Javlja se kod duševnih bolesnika (shizofreničara), teških organskih bolesnika (tumor čeonog režnja velikog mozga), kod psihopata, histerika, itd.
2. Euforija se očituje veselošću, razdraganošću, sklonošću ka šalama, bezbrižnošću. Sve је to vrlo upadljivo i obično praćeno pojačanim pokretima i pojačanom govorljivošću.
3. Depresivno raspoloženje - ispoljava se time što је bolesnik tužan, neveseo, zabrinut, bezvoljan, opsednut "crnim" mislima, sklon dа izvrši samoubistvo, naročito u početku bolesti ili na kraju, kada svima izgleda dа se njegovo psihičko stanje znatno popravilo. Depresivno raspoloženje može dа nastane iz više razloga te tako poznajemo:
- endogene depresije;
- egzogene ili reaktivne depresije;
- organske (simptomatske) depresije i
- involucione depresije.
4. Produžni afekt predstavlja poremećaj pri kome jedan afekt traje znatno duže i javlja se kod mnogih psihopata i epileptičara.
5. Emocionalna labilnost se odlikuje vrlo kratkim trajanjem afektivnog stanja i njegovom izmenom pod dejstvom beznačajnih doživljaja ili spontano. Tipično је za mаlu dесu, senilne i organske bolesnike.
6. Abnormalna (patološka) razdražnjivost se sastoji u neadekvatnoj, preteranoj intenzivnosti afekta koji dovodi do burnih reagovanja - na vrlo beznačajne povode se intenzivno reaguje. Viđa se kod histeričnih osoba, psihopata, epileptičara, osoba sa oštećenjem kore čeonog dеlа velikog mozga, u alkoholnom napitom stanju i kod shizofrenih bolesnika.
7. Emocionalna inkontinencija se odlikuje nemogućnošću kočenja afektivnog ispoljavanja, te se afekti javljaju naglo, а naglo i prolaze. Javlja se kod bolesnika koji su preležali moždani udar, kod alkoholičara, itd. (nagli bezrazložni рlаč).
8. Patološki afekt. Njegova karakteristika је dа postoji upadljiva nesrazmera između povoda (uzroka) i intenzivnosti afekta. Na mali ili gotovo beznačajni povod, reaguje se izvanredno burnim afektom koji dovodi do upadljivog dejstva afekta na stanje svesti, sužavajući је ili stvarajući čak i besvesno stanje. Коd njega afektivna reakcija nastaje trenutno na pojavu provokacije, i nema vremena latencije kao kod abnormalne razdražljivosti. Zbog toga se kaže dа је to "reakcija kratkog spoja". Patološki afekt traje kratko, potpuno se motorno isprazni, nastaje smirenje i opuštanje, i uvek postoji delimična ili potpuna amnezija za detalje ili сео događaj, za vreme perioda sužene svesti.
9. Afektivna krutost. Karakteriše је vrlo spora izmena afekta. Bolesniku је potrebno dugo vreme dа se "navikne" na neku situaciju i dа svoja afektivna ispoljavanja uskladi prema nastalim izmenama.

В. KVALITATIVNI РОRЕМЕĆАJI

Kvalitativni poremećaji afekta su redovna pojava kod mnogih, naročito, shizofrenih bolesnika. Коd shizofrenije saznajni dео ličnosti funkcioniše nezavisno оd emocionalnog dеlа. U psihijatrijskoj praksi se taj rascep naziva disocijacija ličnosti. Najznačajniji kvalitativni poremećaji emocija, koji su istovremeno znak shizofrenog rascepa ličnosti, su paratimija, paramimija i defekt emocionalne rezonance (defekt afektivnog odnosa).
l. Paratimija је ideo-afektivna disocijacija. To је rascep između saznajnog dеlа ličnosti ("ideo") i emocionalnog doživljaja ("afektivna"). Ono što treba dа izaziva radost, kod bolesnika izaziva osećanje žalosti, tuge, neraspoloženja i obrnuto.
2. Paramimija. Poremećaj se sastoji u emocionalno-mimičkoj disocijaciji. Osećanja su adekvatna, radosna zbivanja izazivaju kod bolesnika osećanje radosti, ali njegovo ispoljavanje је paradoksalno: mimička muskulatura ispoljava mimiku tuge odnosno plačni izraz lica. I obrnuto: na sahrani svoga rođaka čiju smrt on inače žali, počinje dа se smeje.
3. Defekt afektivnog odnosa. Pod afektivnim odnosom (rezonancom) se podrazumeva "zarazna" osobina emocije. Radost našeg prijatelja i mi doživljavamo kao emociju radosti. Као dа u nama postoji rezonator koji omogućava međusobni prelaz i prijem emocionalnog doživljaja. Čovek teško može dа doživi intenzivnu emociju ako је usamljen. Za doživljaj intenzivne emocije potrebno је prisustvo barem još jedne ličnosti. Intenzivna tuga, depresivnog bolesnika, prelazi na nas i naše raspoloženje postaje tužno. Manični bolesnik svoje euforičko raspoloženje prenosi na prisutne. Izuzetak su shizofreni bolesnici kod kojih postoji defekt afektivnog odnosa. Njihovo raspoloženje ne prelazi na nas, а ni naša afektivna ispoljavanja ne mogu uticati na njega, niti u njemu mogu izmeniti afektivna doživljavanja.
Ovladavanje emocijama

Emocija je složeno stanje svesti koje sadrži želju, osećanje privlačnosti ili odbojnosti i misao. Emocije samo prividno pripadaju haotičnoj sferi mentala. To je privid jer su emocije međusobno povezane. Sve emocije potiču iz dve prvobitne: ljubavi i mržnje. Ljubav i mržnja mogu biti upućene prema različitim kategorijama ljudi - jačima, slabijima ili jednakima. Broj mogućih kombinacija je šest emocija od kojih tri potiču iz ljubavi, a tri iz mržnje. U kombinaciji sa mnogim mentalnim faktorima, emocije se umnožavaju i postaju raznolikije.

Život koji se manifestuje u različitim oblicima, na različitim planovima, jedan je isti izražaj Božanskog života i predstavlja duhovno jedinstvo. Ono što je u skladu sa zakonom jedinstva donosi sreću i obratno. Ako obratimo pažnju na emocije, koje počivaju na ljubavi ili mržnji, iz sretnih ili depresivnih momenata, zapazićemo da ljubav ide zajedno sa srećom a mržnja pod ruku sa bedom..........

Gajenje i oplemenjivanje vrlina omogućava zdrav i korektan emocionalni život. Važno je voditi život vrlina, kao preduslov za viši život Duha, ali on ne može biti zamena za taj život. Cilj ljudskog nastojanja nije kreposno življenje, nego samorealizacija. Tada čovek može ući u mir i biti izvan dosega nemira, patnji i obmana sveta.

Čistoća emocija podrazumeva odstranjivanje loših osećanja: mržnje, ljubomore, zavisti, gneva, oholosti, posesivnosti i slično i gajenje dobrih kao što su: ljubav, dobra volja, visoko poštovanje, tolerancija, blagost, osećajnost i saučešće.

U interesu zdravog života potrebno je uspostaviti kontakt sa svojim osećanjima, otvoriti se, upoznati ih, izvršiti njihovu reedukaciju i učiniti da spontanije protiču, naučiti ih iskazati u pravo vreme, na pravom mestu i na pravi način, znati kada možemo pustiti na volju osećanjima, a kada nije prilika za to..........

...Treba stajati naoružan na vratima srca. Ljubav nije predmet, stvar. Ne postoji ljubav, nego biće koje voli. Koliko smo voljeni, toliko se volimo. Ljudsku ljubav moguće je ostvariti sa onima koji imaju sličnu predstavu o životu i ljubavi kao i mi.

Ljubav je kosmički fenomen, otvara čoveku vrata u višedimenzionalni svet, svet čudesni. Prava ljubav je nesebična i ne traži ništa za uzvrat. Nalazi radost u davanju. Čista nesebična ljubav privlači sebi slične energije. Ne možemo primiti ono što nismo nikada dali.


ODREĐENJE

Korisno bi bilo, za početak, odrediti šta NISU emocije. Tako, emocije nisu
- oseti, mada osoba može biti svesna samo senzorne komponente emocije, npr. kada je subjektivni doživljaj kvaliteta emocije potisnut jer je ego-diston. Ponašanje onda najčešće nije adaptivno u odnosu na situaciju koja je izazvala emociju (uzimanje sedativa, alkohola, relaksacija umesto razrešavanja situacija ako se oseća samo neodređen nemir ili napetost);
- ponašanja koja iz njih proističu. To je slučaj samo kod »acting out-a« gde se emocija direktno prazni kroz impulsivno ponašanje. Ovo verovanje često dovodi do toga da ljudi sprečavaju sebe da osete osećanje jer se boje gubitka kontrole, ali dovodi i do stvarnog gubitka kontrole. Inače, osoba ima mogućnost izbora reakcije kada je svesna da nešto oseća. Mogućnosti su različite: biti svestan osećanja, ali ih ne izraziti, izraziti osećanje neverbalno, izraziti verbalno, izraziti kroz akciju usmerenu ka određenom cilju… Poseban je problem ako je ponašanje pokrenuto nesvesnim emocijama.
- procene i sudovi o onome što se oseća (»osećam se glupo«).
Literatura o emocijama otkriva da su autori često usredsređeni samo na pojedine strukturalne ili funkcionalne aspekte emocija. Neki autori razmatraju emocije samo sa stanovišta njihovih neurofizioloških osnova, ili se bave samo izražavanjem emocija. Drugi autori stavljaju emocije u širi okvir motivacije i analiziraju uticaj emocija na pokretanje ponašanja.
Celovito, holističko shvatanje emocija, uzima u obzir i strukturalne i funkcionalne pristupe i određuje emociju kao poseban vid nervnih procesa koji dovode do pokretanja određenog sklopa ekspresivnog ponašanja i određenog osećajnog stanja ili kvaliteta svesnosti koji ima motivacione i adaptivne funkcije.
Prema tome, jedna obuhvatna definicija emocije mogla bi da glasi ovako:
Emocija je reakcija subjekta na stimulus koji je ocenio kao važan, a koja visceralno, motorno, motivaciono i mentalno priprema subjekta za adaptivnu aktivnost.
(Zoran Milivojević, 2000)
Pored osnovnog pojma emocije, postoji niz drugih pojmova iz ove oblasti koji se odnose na emocije posebnog kvaliteta. Tako u literaturi možemo naći sledeće pojmove: afektivni ton, afekti, raspoloženje i sentiment. Njihovo značenje ćemo ukratko opisati.
Afektivni ton ili emocionalni ton se odnosi na bazične kvalitete prijatnosti i neprijatnosti koji se mogu posmatrati kao najelementarnija osećanja, ali i kao kvalitet drugih, složenijih osećanja. Npr. ponos je prijatno, a strepnja neprijatno osećanje.
Afekt je emocionalni doživljaj koji se naglo javlja, ima veliki intenzitet i buran tok i koji je praćen izrazitim telesnim i psihičkim promenama. Primeri afekta su panični strah, užas, ushićenost ili neobuzdani bes. Afektivna stanja karakterišu «suženje svesti», smanjena samokontrola i posledično impulsivno ponašanje, kao i ometanje intelektualnih procesa. Nije neobično, stoga, da u stanjima afekta može da dođe do nekontrolisanog, nemoralnog, agresivnog ili autoagresivnog ponašanja. Ukoliko se afekti dugotrajno potiskuju, može doći do stvaranja psihosomatskih ili neurotičnih simptoma.
U literaturi pojam afekta se ponekad koristi kao sinonim pojmu emocija. Tako se govori o afektivnoj regulaciji, afektivnom vezivanju i sl.
Raspoloženje je osećanje relativno slabog intenziteta koje dugo traje. Da bi neko osećanje poprimilo hronični oblik i postalo raspoloženje, osoba treba da je ili su dugotrajnoj spoljašnjoj situaciji ili da je hronično preokupirana određenim mentalnim predstavama. Ova preokupiranost može biti svesna ili nesvesna. Raspoloženja prožimaju sva naša iskustva i ponašanje, daju emocionalnu boju doživljaju sveta i drugih ljudi i sebe samoga. Raspoloženja su povezana i s temperamentom. Sangvinici su skloni hroničnim pozitivnim osećanjima (radost, veselost, spokojstvo), a melanholici negativnim raspoloženjima (depresivno, mrzovoljno, turobno, teskobno raspoloženje).
Sentiment je složena, stečena i relativno stabilna mentalna struktura koja obuhvata više različitih emocija i stavova usmerenih na određeni objekat (to može biti osoba, ideja ili institucija). Npr. patriotizam (ljubav prema otadžbini, spremnost da se žrtvuje za njeno dobro, mržnja prema neprijatelju itd.) je sistem međusobno povezanih osećanja, stavova i vrednosti vezan za svoju zemlju.
STRUKTURA EMOCIJA

Emocije čine tri grupe pojava: organske promene (puls, krvni pritisak, širenje i skupljanje krvnih sudova, disanje, mišićna napetost...); subjektivni doživljaj emocije i promene u spoljašnjem ponašanju (mimika, gestovi, držanje tela...)
Odnos između organskih promena koje nastaju pri emocijama i subjektivni doživljaj emocije pokušavaju da objasne različite fiziološke teorije emocija.

Fiziološke teorije emocija

Prvu teoriju predložili su, nezavisno jedan od drugoga V. Džejms i K. Lange, pa se zato naziva Džejms-Langeova teorija. Njena osnovna postavka protivreči zdravorazumskom shvatanju emocija. Naime, mi verujemo da u susretu sa određenom situacijom osetimo emociju, a zatim, kao rezultat nastalog osećanja, dolazi do organskih promena, koje takođe osećamo. Npr. prvo se rastužimo, a onda plačemo ili, prvo se uplašimo, a zatim počnemo da drhtimo. Džejms i Lange smatraju da je upravo obrnuto slučaj: kada opazimo neki stimulus, reagujemo telesnim promenama (kao što su stezanje mišića, lupanje srca, ubrzano disanje...) koje, zatim vode nastanku subjektivnog doživljaja emocije. Emocija je, prema ovim autorima, svest o telesnim promenama. Dakle, prema ovoj teoriji, prvo zaplačemo, pa onda shvatimo da smo tužni, ili, kada zateknemo provalnika u kući, prvo počnemo da drhtimo, a onda to prepoznajemo kao strah.
Najveći kritičar ove teorije bio je upravo Džejmsov zet – Volter Kenon. Kenon je smatrao da Džejms-Langeova teorija ne može biti ispravna iz više razloga. Prvo, različite emocije su povezane sa istim ili gotovo identičnim telesnim promenama, pa kako onda jedno isto telesno stanje može izazvati različite emocije? Drugo, mnogi telesni organi reaguju sporo, a osećanja nastaju gotovo neposredno po opažanju određene situacije. Nadalje, ako izazovemo telesne promene nekim drugim, a ne emotivnim stimulusom, ljudi neće osećati emocije koje odgovaraju tim telesnim promenama. Npr. kada seckamo luk, oči nam suze. Međutim, mi u takvoj situaciji ne osećamo tugu, iako plačemo. Konačno, presecanjem senzornih puteva koji vode od unutrašnjih organa ka mozgu, eksperimentalne životinje su i dalje pokazivale ekspresiju emocija. Pošto je Kenonove ideje dalje razradio F. Bard, shvatanje koje ćemo sada izložiti poznato je kao Kenon-Bardova teorija.
Prema Kenon-Bardovoj teoriji, emocije nastaju tako što impulsi koji dolaze iz receptora na svom putu prolaze prvo kroz talamus. Iz talamusa se impulsi šalju u koru velikog mozga i u hipotalamus. Aktivacijom hipotalamusa automatski se šalju implusi kako u unutrašnje organe, čime nastaju telesne promene, dok se u korteksu uobličava subjektivni doživljaj emocije.
Jednim delom, obe teorije su u pravu. Naime, Kenon i Bard su prepoznali važnost mozga, za doživljavanje emocija, a Džejms i Lange su uočili da informacije o telesnim pomenama imaju uticaja na našu svest o emotivnom stanju koje doživljavamo.
Fiziološke teorije razrađivali su dalje brojni autori. Među njima ćemo spomenuti Papeca i MekLina koji su otkrili da pored talamusa, hipotalamusa i korteksa, važnu ulogu u nastanku emocija imaju i drugi delovi limbičkog sistema, naročito hipokampus i amigdala. Dalje razjašnjavanje uloge limbičkog sistema i definisanje nervnih puteva koji su odgovorni za nastanak emocija omogućila su istraživanja u okviru neuronauka. Najvažnije nalaze predstavićemo kasnije, nakon što prikažemo najuticajnije kognitivne teorije emocija.

Kognitivne teorije emocija

Kognitivne teorije uvode kao važan činilac u nastanku emocija kognitivnu procenu situacije u kojoj se organizam nalazi i na koju reaguje.
Šahter-Singerova teorija – prema ovim autorima, emotivna pobuđenost organizma obično je neodređena i rasplinuta, tako da nam zbivanja u društvenom okruženju pružaju potrebne informacije o tome koju emociju doživljavamo. Emotivno uzbuđenje u neprijateljskoj situaciji interpretiraćemo kao bes, a u dobronamernom, veselom okruženju to isto telesno stanje interpretiraćemo kao sreću. Dakle, za nastanak emocije potrebne su nam dve informacije: jedna o našem fiziološkom stanju, a druga o situaciji u kojoj se takvo fiziološko stanje pojavilo. Zato se ova teorija još naziva i dvofaktorska teorija.
Primer: U jednom eksperimentu atraktivna žena je intervjuisala mladiće. Jedna grupa mladića intervjuisana je na nestabilnom mostiću od kanapa, visoko iznad reke, dok je druga grupa intervjuisana na čvrstom tlu. Tokom razgovora žena je intervjuisanima davala svoj broj telefona. Preko 60% mladića koji su sa ženom razgovarali na mostiću pozvali su je telefonom, u poređenju sa svega 30% intervjuisanih na čvrstom tlu. Autori istraživanja objašnjavaju ovaj rezultat time što su mladići intervjuisani na nesigurnom, nestabilnom mestu svoju emotivnu pobuđenost usled straha interpretirali kao znak privlačnosti prema atraktivnoj sagovornici.
Lazarusova teorija stavlja kogniciju na prvo mesto, kao proces koji prethodi nastanku emocije. Prema Lazarusu, mi prvo vršimo primarnu procenu onoga što se dešava i pokušavamo da odredimo posledice događaja po nas. Npr. ako nam se približava zapušteni beskućnik, možemo se zapitati da li će on od nas da traži novac, da li želi da zapodene razgovor ili da nas napadne... U zavisnosti od procene situacije osetićemo strah, ljutnju, sažaljenje, interesovanje..... Zatim vršimo sekundarnu procenu da bismo doneli odluku šta da učinimo. Zavisno od naše primarne procene, kao i nastalog osećanja, imaćemo različite tendencije da reagujemo: možemo da krenemo prebirati po torbi u potrazi za sitnišem, možemo se okrenuti i potrčati, zastati i sačekati pitanje, okrenuti glavu na drugu stranu i proći ubrzanim korakom... Kasnije, u zavisnosti od toka događaja, možemo imati potrebu da ponovo procenimo situaciju. Ako smo u strahu krenuli da se udaljavamo, a čujemo iza sebe povike: »Ej, samo da te pitam koliko ima sati....«, verovatno ćemo biti prinuđeni da promenimo procenu situacije: kada shvatimo da smo precenili opasnost, strah će nestati, a može se javiti neko sasvim drugo osećanje, npr. stid, nelagoda ili olakšanje što nam ne preti opasnost. U svakom slučaju, kognicija uvek prethodi emociji.
Svojevrsnu razradu ove teorije, od strane našeg autora Zorana Milivojevića, predstavićemo kasnije.
Za razliku od Lazarusa, Zajonc smatra da su kognicija i emocija nezavisne. On veruje da su emocije bazične, jer se i u toku evolucije javljaju pre mišljenja. Zato, tvrdi Zajonc, ne bi bilo smisleno da kognicija prethodi nastanku emocija. Uostalom, životinje znaju kako da se plaše grabljivica ili da napadnu plen, a da ne ulaze u složene procese procene. I ljudi često znaju šta osećaju pre nego što su svesni šta misle o situaciji.
Ovu zbrku suprotstavljenih gledišta možemo pomiriti i uskladiti uz poznavanje nekih novijih otkrića iz oblasti neuronauka. Jedan deo važnih otkrića napravio je LeDu izučavajući emociju straha kod pacova.
Kada opažamo neki stimulus, informacija iz primarnih receptora (vizuelnog, taktilnog, auditivnog ili nekog drugog senzornog sistema) putuje određenim nervnim putevima do limbičkog sistema. Izgleda da postoji subkortikalni put talamus-amigdala, koji omogućava veoma brzo, automatsko procesiranje emotivne važnosti informacije. U amigdali se dešava prva, osnovna procena stimulusa i ako se on oceni kao životno važan, emocija nastaje bez udela neokorteksa. Ovo procesiranje dešava se kompletno nesvesno, bez učešća neokorteksa.
Uloga amigdala u nastanku primarnih emocija koje su od velike važnosti za nastanak primarnih emocija (kao što je strah). Naime, amigdala vrši dve važne funkcije: 1) pohranjuje svako novo fizičko stanje tela sa pratećim perceptivnim kontekstom i 2) kada kasnije dobije informacije o poznatom perceptivnom kontekstu, amigdala automatski aktivira endokrini i autonomni nervni sistem preko hipotalamusa, i proizvodi telesne promene koje su sa tim perceptivnim kontekstom povezane. Nakon pete godine života, prva grupa procesa u amigdali se zaustavlja, ali drugi proces ostaje u njenom »zaduženju« do kraja života. Drugim rečima, amigdala je zadužena za emotivno pamćenje - pamćenje fizičkog stanja tela pri emotivnoj pobuđenosti i na osnovu ovog pamćenja, u stanju je da pokrene veoma brze, nesvesne i automatske emotivne procese.
Međutim, postoji i drugi, kortikalni nervni put. On ide ide od talamusa do neokorteksa i omogućava složeniju procenu informacije, regulaciju emocionalnog ponašanja, izbor strategija prevladavanja... Od korteksa nervni put opet ide ka limbičkom sistemu kako bi se ostvarila potrebna telesna aktivacija. Sada, telesno stanje organizma nije nastalo automatski nego odloženo, nakon kognitivne procene događaja u neokorteksu.
Nalaz o mogućnosti da se emocije aktiviraju subkortikalnim putem sugeriše da ljudi mogu, u nekim slučajevima, da dožive emocije i pre nego što shvate zašto tako reaguju.
Možemo očekivati da većina emotivnog izražavanja kod odojčadi i male dece proizlazi iz automatskog, subkortikalnog procesiranja, uz minimalno učešće neokorteksa. Ali, uz porast kognitivnih kapaciteta putem sazrevanja i učenja, sve se više uključuje put ka korteksu. U vreme kada deca usvoje jezik i kapacitet za dugoročnu memoriju, ona mogu procesirati događaje na jedan ili oba ova načina, pri čemu se subkortikalni put specijalizuje za one događaje koji zahtevaju brzo reagovanje, a kortikalni pruža neophodne informacije za procenu, kognitivno suđenje i složenije strategije prevladavanja.
Sa stanovišta ovih nalaza, svi do sada pomenuti teoretičari emocija bili su donekle u pravu. Razlike između njihovih teorija proizlaze iz toga da li je fokus istraživača bio više na primarnim emocijama koje su zajedničke i čoveku i višim životinjama, ili na širem spektru emocija, od kojih su neke specifično ljudske i baziraju se na višim kognitivnim sposobnostima.
Istraživače u oblasti emocionalnog uslovljavanja, traumatskog stresa i posttraumatskih reakcija interesuje, pre svega, subkortikalni put prenošenja emotivno značajnih informacija. S druge strane, istraživače i praktičare u oblasti psihoterapije, kao i socijalnog ponašanja, više interesuje kortikalni put, jer je on odgovoran za nastanak suptilnijih, raznovrsnijih osećanja, od kojih su mnoga presudna za naše svakodnevno funkcionisanje kao i nastanak psihopatologije.

SUBJEKTIVNI DOŽIVLJAJ

Svaka emocija praćena je subjektivnim doživljajem po kojem se razlikuje od drugih emocija. Emocije svojom raznovrsnošću boje naš život. Emotivna iskustva razlikujemo od onih koja su rutinska, u kojima smo emotivno hladni ili nezainteresovani. Život bez emocija, pa makar i onih neprijatnih, bio bi krajnje monoton. Kada nema dovoljno emotivnih doživljaja, osećamo dosadu i tražimo uzbuđenja. Izgleda da je potreba za emotivnom stimulacijom karakteristična za sve ljude, ali se pojedinci znatno razlikuju u nivou emotivnog uzbuđenja koji je optimalan za subjektivni doživljaj dobrobiti.
Primer: Ljudi koji se angažuju u opasnim sportovima (ekstremni sportovi poput skokova u vodu s velikih visina, padobranstvo, splavarenje brzim vodama i sl.) ili profesijama (profesionalni vojnici, vatrogasci, kaskaderi... ) često kažu za sebe da su »ovisnici o adrenalinu«. Njima je potreban veći nivo emocionalne pobuđenosti.
Za pojedinca emocije imaju i važan informativni karakter – one su izvor uvida i način da upoznamo sebe, ako smo dovoljno otvoreni prema sopstvenom emotivnom iskustvu. Međutim, često se dešava da ljudi nisu svesni da procenjuju neki doživljaj kao značajan, čak nisu svesni da emotivno reaguju. Do toga dolazi obično usled dejstva ego-odbrambenih procesa.
Primer: Jedan profesor univerziteta počeo je da pati od ishemije (nedovoljnog dotoka kiseonika u srčanom mišiću) pri ubrzanom radu srca. Radi praćenja svog stanja počeo je da nadgleda puls u različitim situacijama. Bio je zaprepašten kada je shvatio da mu puls skače na preko 150 otkucaja u minuti na sednicama odeljenja, pri čemu je on svoje angažovanje u diskusijama procenjivao kao »cinično i nezainteresovano«. Očigledno da je, u stvari, bio izuzetno emotivno uzbuđen dešavanjima na sednicama odeljenja, ali toga nije bio svestan. Nadgledanje srčanog rada za ovog profesora bilo je veoma korisno jer mu je skrenulo pažnju i omogućilo da pravilno interpretira događaje u svom životu, kao i da učini nešto povodom problemskih situacija koje su ga uznemiravale.
IZRAŽAVANJE EMOCIJA

Emocije se neverbalno izražavaju kroz facijalnu ekspresiju; stav, položaj i pokrete tela; boju glasa i dinamiku govora. Naravno, moguće je i verbalno izraziti emocije, kroz sadržaj govora.
Istraživači su najviše pažnje posvetili izučavanju facijalne ekspresije emocija. Još je Darvin u svom delu »Izražavanje emocija kod čoveka i životinja« analizirao evolutivni smisao facijalne ekspresije i adaptivnu funkciju izražavanja emocija. Adaptivna funkcija izražavanja emocija kod čoveka ogleda se u komunikaciji, uticaju na ponašanje drugih ljudi, olakšavanju socijalne interakcije. Kada smo tužni, naš izraz lica i stav tela govore o duševnom stanju u kojem se nalazimo i upućuju poziv drugih ljudima da nas podrže i brinu se o nama. Kada smo ljuti, izraz lica i stav tela predstavljaju signal opasnosti za osobu koja je predmet ljutnje i govore joj da se treba povući.
Danas još uvek postoje neslaganja u pogledu uloge nasleđa i sociokulturnih faktora u facijalnoj ekspresiji emocija. Smatra se da emocije čija je facijalna ekspresija kulturno univerzalna predstavljaju bazične emocije.

BAZIČNE EMOCIJE

Mnogi istraživači emocija smatraju da postoji jedan manji broj jednostavnih, bazičnih ili elementarnih osećanja (Plučik, MekDugal...), kao i da se ova jednostavna osećanja spajaju, kombinuju ili mešaju stvarajući složena osećanja.
Prvi deo ovog shvatanja nije sporan. Bazične emocije su one koje se rano javljaju tokom individualnog razvoja, zajedničke su ljudima i višim primatima, kulturno su univerzalne (ljudi koji pripadaju različitim kulturama izražavaju dato osećanje na jedinstven način) i imaju specifičnu fiziološku osnovu. Ekman je istraživao facijalnu ekspresiju emocija u različitim kulturama, kao i prepoznavanje emocija na fotografijama ljudi iz različitih kultura. Utvrdio je da postoji značajan konsenzus u pogledu prepoznavanja emocionalnih izraza između različitih kultura, najveći za emociju radosti, a najmanji za strah.
Potoji petnaestak lista bazičnih emocija koje su sastavili različiti istraživači, a njihove liste variraju od dve pa čak do jedanaest emocija.
Međutim, drugi deo postavke o bazičnim i »složenim« osećanjima je sporan i rezultat je primene različitih paradigmi iz drugih nauka na razumevanje emocija: npr. hemijska paradigma ili paradigma s bojama.
Primer: MekDugal je smatrao da se bazična osećanja spajaju i stvaraju složena koja imaju nove, promenjene karakteristike. Prema Plučiku, osnovne emocije se kombinuju poput boja u spektru i daju tzv. izvedene emocije. Tako, zadovoljstvo + strah = krivica; ljutnja + zadovoljstvo = ponos; gađenje + ljutnja = prezir i mržnja, itd. Prezir zaista može ličiti, prema načinu izražavanja, i na gađenje i na ljutnju, ali to što liči na ova dva osećanja, ne znači, niti dokazuje da je sastavljen iz njih. Možemo zamisliti majku koja se istovremeno i ljuti i gadi jer je njeno dete igrajući se u dvorištu, upalo u septičku jamu, ali to nikako ne znači da ga ona tog trenutka prezire niti da ga mrzi.
Složena osećanja nisu »sastavljena« osećanja, već su rezultat većeg stepena diferencijacije referentnog okvira (kognicije, vrednovanja, izražavanja) što osobi dozvoljava da ocenjuje složenije kontekste. Kada je kognitivna procena jednostavna i emocija je »elementarnija«, »čistija«, a kada je kognitivna procena složena i emocija je složena.


tvoracgrada forum

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.