četvrtak, 6. prosinca 2012.

Depresija

Depresija bolest savremenog doba

Šta je depresija?

Svi smo mi tužni s vremena na vreme. Tuga je važan deo naših života. Ona nam pomaže da shvatimo naš unutrašnji svet, da razumemo druge ljude, obogaćuje nas i daje smisao našim životima. 'Normalna' tuga dolazi sa neizbežnim gubicima i frustracijama svakodnevnog života. Nasuprot njoj, oni faktori koji karakterišu depresiju kao bolest su: težina, trajanje i stepen onesposobljenosti koji ta depresija može da prouzrokuje.


Depresija varira od blage do one koja je pretnja životu. Neke blage epizode depresije mogu da se razreše vremenom, menjanjem stila života ili traženjem podrške od bliskih ljudi.
Ipak, depresija je ozbiljna bolest koja parališe i snažno utiče na to kako se osećate, kako mislite i na kraju kako se ponašate. Depresija bez odgovarajućeg tretmana može da traje godinama i može da prouzrokuje permanentan invaliditet. To je bolan i stresan poremecaj i teško se može prevazići bez pomoći spolja. Nikakvo 'prisabiranje', odlučnost, pozitivni razgovori sa sobom, ljubav ili podrška ne mogu tada podići taman veo depresije. Takva depresija je bolest i ona zahteva lečenje.
Svaka osoba depresiju doživljava na sopstveni način. Bez obzira na to, na ovde navedene znake ili simptome se ljudi obično žale, pa se zbog toga oni koriste u dijagnosticiranju depresije.


Uobičajeni znaci i simptomi

Fizičke smetnje
•             Promena apetita - koja rezultira gubitkom ili povećanjem telesne težine.
•             Smetnje pri spavanju - otežano padanje u san, isprekidan san ili predugo spavanje.
•             San, kad ga ima, ne okrepljuje. Lošije se osećate ujutru nego uveče.
•             Smanjena energija sa osećanjem slabosti i fizičkog umora.
•             Neki ljudi osećaju agitiranost, uznemirenost i osećaju potrebu da se stalno kreću.
•             Fantomski bolovi, glavobolje, bolovi u mišićima, bez jasnog fizičkog uzroka.
•             Smetnje u varenju - zatvor.
•             Promene u mišljenju
•             Misli su usporene, razmišljanje, koncentracija i pamćenje su otežani.
•             Donošenje odluka je teško i često se izbegava.
•             Opsesivne ruminacije, osećaj nadolazeće i neizbežne katastrofe.
•             Preobuzetost sopstvenim greškama ili manama.
•             Gruba samokritičnost sa preteranim i bezrazložnim samoosuđivanjem.
•             U nekim ekstremnim slučajevima može se izgubiti dodir sa realnošću, čuju se glasovi (halucinacije) ili se mogu imati čudne fikcije ili sumanute ideje.
•             Stalne misli o smrti, samoubistvu ili namerama o samopovređivanju.
•             Promene u osećanjima
•             Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije bile izvor zadovoljstva.
•             Smanjeni interes i uživanje u seksu.
•             Osećanja bezvrednosti, beznađa i jake krivice.
•             Otupljivanje ili odsustvo osećanja.
•             Osećaj nadolazeće velike katastrofe.
•             Gubitak samopoštovanja.
•             Osećanje tuge, osećanje kao "biti na dnu“.
•             Neobjašnjivo plakanje bez ikakavog vidljivog razloga.
•             Razdražljivost, nestrpljivost, bes i agresivna osećanja.
•             Promene u ponašanju
•             Povlačenje iz društevnih, radnih i zabavnih aktivnosti.
•             Izbegavanje donošenja odluka.
•             Zanemarivanje obaveza kao što su kućni poslovi, oko kuće, plaćanje računa.
•             Smanjenje fizičkih aktivnosti i vežbi.
•             Smanjena briga o sebi što se odražava na jelo i ličnu higijenu.
•             Povećana upotreba alokohola, lekova prepisanih od strane lekara ili samoinicijativno uzimanih, kao i uličnih droga.

Ako vi ili neko koga volite oseća simptome depresije svakodnevno i tako duže od dve nedelje odmah kontaktirajte lekara. Važno je ne pokušavati da se dijagnoza uspostavi samostalno ili čekati da depresija prođe sama od sebe. Pažljiv medicinski pregled je izuzetno važan da bi se isključili drugi potencijalni razlozi za to kako se osećate, da bi se postavila tačna dijagnoza i počelo sa programom lečenja koji će vam pomoći da se bolje osećate.
Dobra vest ja da većina ljudi koji se leče od depresije iskuse potpuni oporavak. Što se ranije počne sa lečenjem - to će oporavak biti brži i kompletniji. Bez lečenja simptomi mogu da potraju mesecima ili čak godinama, a rizik od ponovnih epizoda je veći. Nema načina da se predvidi koliko će epizoda trajati.
Ono što se zna je da 15% ljudi koji pate od depresije oduzmu sebi život. Ta činjenica govori da je smrtnost kod depresije veća nego kod raka ili bolesti srca. Depresija je bolest koja bi trebalo da se tretira sa istim stepenom ozbiljnosti i hitnosti sa kojim se tretiraju ostale bolesti opasne po ljudski život.

Šta prouzrokuje depresiju?

Još uvek zasigurno ne znamo šta uzrokuje depresiju. Ipak, istraživanja pokazuju da najverovatnije postoji više od jednog uzročnika bolesti i da je kombinacija raznih faktora ta koja neke osobe čini podložnijima razvoju depresivnog poremećaja. Jedna od teorija kaže da što se više faktora iskombinuje, to rizik od razvijanja depresivnog poremećaja postaje veći.
Neki od poznatih faktora koji doprinose razvoju depresije uključuju:
•             Genetski faktor - u nekim porodicama se depresija češće javlja.
•             Medicinska istraživanja dokazuju da kod ljudi sa depresijom dolazi do hemijskog disbalansa neurotrans-mitera, važnog 'prenosioca poruka' u mozgu.
•             Teško detinjstvo sa preživljenjim fizičkim ili emocionalnim zlostavljanjem, traumama ili gubitkom roditelja vezano je za veću stopu depresije.
•             Žene su duplo osetljivije i podložnije depresiji od muškaraca, što se moze povezati sa menstrualnim ciklusom, porođajem ili menopauzom, ukazujući na to da hormoni mogu imati ulogu u razvitku bolesti.
•             Ima perioda u životu u kojima su pritisci porodice ili na poslu veći i tokom kojih ljudi bivaju podložniji depresiji.
•             Depresija može da sledi velike gubitke kao što su gubici voljenih osoba, iznenadni gubici posla ili odlazak u penziju.
•             Depresija ja takođe vezana za somatske bolesti ili hronični invaliditet.
•             Osobine ličnosti takođe imaju važnu ulogu kod javljanja depresije. Oni koji su pesimistični i negativni u interpretaciji životnih događaja, manje prilagodljivi na promene, perfekcionisti i kojima nedostaje podrška okoline su pod većim rizikom od razvoja depresije.
•             Neki lekovi i ulične droge su takođe poznati kao uzročnici depresije time što remete ravnotežu važnih moždanih neurotransmitera (supstanci koje služe kao 'nosioci poruka' u mozgu).
•             Depresija je češća kod onih sa malim prihodima, kod nezaposlenih, neudatih/neoženjenih ili razvedenih.
•             Alkohol je poznat kao depresor centralnog nervnog sistema i duža zloupotreba alkohola je vezana za veći rizik od depresije.


Ko oboljeva od depresije?

Depresija je bolest od koje se može razboleti svako. Ljudi svih uzrasta, svih socijalnih, ekonomskih, profesionalnih, kulturnih ili religioznih grupa mogu razviti depresiju. Osobenost depresije je ogromno osećanje izolovanosti koje ona prouzrokuje. Osećanje 'usamljenosti' može da vodi osećanju sramote ili osećanju da ste nekako 'drugačiji' od ostalih.
Učestalost depresije u populaciji
•             3 % muškaraca i 6 % žena jedne zapadne populacije pate od poremećaja raspoloženja svake godine.
•             Tokom svog života oko 5-12 % muškaraca i 10-25 % žena će doživeti bar jednu epizodu depresivnog poremećaja.
•             Kod žena se dva puta češće javlja ozbiljni depresivni poremećaj nego kod muškaraca.
•             20 % pacijenata u primarnoj zdravstvenoj zaštiti imaju depresivne simptome. Stanje više od polovine ovih pacijenata prođe nezapaženo.
•             Anksioznost i depresija čine 79 % svih psihijatrijskih dijagnoza.
•             Svetska zdravstvena organizacija predviđa da će do 2020. godine depresija biti druga bolest posle srčanih oboljenja koja prouzrokuje invaliditet.
Poremećaji raspoloženja i samoubistvo
•             Osobe koje pate od depresije počine 80 % svih samoubistava.
•             15 % osoba koje imaju izražen depresivni poremećaj počine samoubistvo.
•             Misli o samoubistvu su toliko česte kod ljudi sa poremećajem raspoloženja da se smatraju jednim od simptoma bolesti.
•             Prema statistikama žene 3-4 puta češće pokušavaju samoubistvo od muškaraca, ali muškarci ga češće izvrše, verovatno zbog toga što biraju smrtonosnije metode pri tim pokušajima.
•             Prema statistikama, muškarci pokušavaju samoubistvo ranije tokom depresivne epizode, dok žene to čine u kasnijem toku depresivne epizode.
•             Pokazalo se da je 50-80 % starijih pacijenata koji počine samoubistvo imalo ozbiljan depresivni poremećaj.


Depresija i ponavljanje epizoda

Ponovljenja epizoda je uobičajena karakteristika depresije.
Bez odgovarajućeg tretmana 50-60 % osoba koje su imale jednu epizodu depresije mogu da očekuju da se javi i druga epizoda u toku prve godine posle pojave prve epizode.
Za mnoge prvo ponavljanje epizode ukazuje na početak iscrpljujućeg ciklusa epizoda koji dovodi do hendikepa, koji u 25 % slučajeva vodi u hroničnu depresiju.

Genetika depresije

Depresija se unekoliko prenosi nasleđem - 1,5-3 puta je češća kod osoba u direktnom krvnom srodstvu sa osobama koje pate od poremećaja raspoloženja nego kod opšte populacije.
Kod dece osoba sa depresijom, osećanje nedostatka pažnje ili pojava hiperaktivnog poremećaja su češći nego kod opšte populacije.
Poremećaji raspoloženja se veoma uspešno leče, ali često ne bivaju dijagnosticirani.
80-90 % slučajeva depresije se mogu uspešno lečiti. Ipak, zbog sramote vezane za priznavanje emocionalnih teškoća samo jedna trećina ljudi sa ovim poremećajem potraži stručnu pomoć.
29 % pacijenata sa poremećajem raspoloženja je izjavilo da im je trebalo preko 10 godina da dobiju korektnu dijagnozu. 60 % pacijenata je dobilo sasvim pogrešnu dijagnozu pre nego što im je ustanovljena tačna.
Postoji potreba za boljim prepoznavanjem poremećaja raspoloženja čak i kod medicinskog osoblja (lekara). Prema nekim studijama prođe više od sedam godina od kada se pacijenti prvi put obrate lekaru do trenutka kada im se postavi korektna dijagnoza.


Kako se postavlja dijagnoza depresije

Trenutno ne postoje laboratorijski testovi ili rentgenski snimci koji bi mogli da pomognu pri dijagnosti-kovanju depresije. Umesto toga, doktor će postavljati pitanja i posmatrati vaše ponašanje kako bi mogao da postavi dijagnozu bolesti. Mnogo ljudi odlazi kod lekara opšte prakse, koji ih kasnije upućuju na specijaliste psihijatre. Oni će pitati za simptome: kako se osećate, da li ima promena u spavanju, promena što se tiče interesovanja za seks, promena u težini i tome kako funkcionišete kod kuće i na poslu. Doktor će vas pitati od kada osećate simptome bolesti i da li je u skoroj prošlosti bilo događaja koji su mogli doprineti osećaju tuge - kao što su skoriji gubitak bližnjih, stres ili kriza. Doktor će vas takođe propitati o ranijim epizodama bolesti ili će ispitati vašu porodičnu 'istoriju', pitaće o eventualnim traumama, mentalnim bolestima u porodici ili zloupotrebi alkohola ili droga.
Depresija se može pojaviti kao posledica nekih drugih fizičkih (somatskih) bolesti. Ove okolnosti treba ispitati kroz medicinske preglede. U ovakvim slučajevima ukoliko se primarna bolest izleči, depresija koja je prati se obično razreši. Depresija može biti i posledica uzimanja određenih lekova koji leče neke druge simptome i bolesti. Zbog toga je važno da vaš doktor zna za sve lekove koje uzimate. Poznato je da ulične droge (kokain, marihuana) ili steroidi mogu dovesti do poremećaja raspoloženja i da sa prestankom uzimanja ovih supstanci može doći do poboljšanja raspoloženja.
Vaš zadatak je da svom doktoru date sve informacije koje su mu potrebne da bi postavio tačnu dijagnozu bolesti. Razgovor o nedostatku interesovanja za seks može biti neprijatan, ali je važan da bi se utvrdila tačna dijagnoza. Kroz pažljivo praćenje istorije bolesti mogu se identifikovati neki važni faktori rizika, ili se mogu uočiti pravilnosti po kojima se bolest dešava, što onda može pomoći da se odredi šta se dešava i šta treba raditi.
Velika (major) depresija, depresivni poremećaj, unipolarna depresija, afektivni poremećaj su različita imena koja opisuju isti poremećaj. Ona su neki od načina na koji su lekari klasifikovali depresiju, što se vremenom menjalo.




Kako se depresija leči?

Zbog mnogo raznih faktora koji utiču na depresiju bolest se može lečiti mnogim različitim metodama. Istraživanja pokazuju da je kombinovana terapija ona koja bi mogla da da najbolje rezultate.
U terapiji depresije najzastupljenije su sledeće terapijske metode.
Lekovi - Postoje mnoge različite vrste antidepresiva i stabilizatora raspoloženja za koje je utvrđeno da efikasno utiču na tretman bolesti. Doktor će zajedno sa vama raditi na odabiranju leka za koji je najverovatnije da će odstraniti vaše simptome. Ponekad je potrebno više pokušaja da bi se pronašla terapija lekovima koja je najefkasnija za vaš slučaj.
Obično su potrebne dve do šest nedelja da bi se osetile pozitivne promene, kada lek dostigne svoj terapijski nivo. Istraživanja pokazuju da neprestano uzimanje lekova 4-9 meseci pošto se depresija potpuno povukla smanjuje rizik od ponovne pojave bolesti u budućnosti. Za osobe kod kojih je bilo više epizoda depresije može se preporučiti neprestano uzimanje lekova da bi se preventivno zaštitile od ponovnog izbijanja bolesti.
Terapija podrške - Terapija podrške je važan deo procesa lečenja. Razumevanje i prihvatanje vaše bolesti, osvrtanje na faktore koji su možda doprineli nastajanju bolesti, i razvijanje strategije za borbu sa životnim izazovima mogu da razviju vašu otpornost i pomognu vam da ozdravite.
Kognitivno-bihejvioralna terapija je specifična terapija kroz razgovor, koja vam pomaže da razumete kako vaše misli utiču na vaša osećanja i kako vaša osećanja utiču na vaše ponašanje. Istraživanja pokazuju da ovakva vrsta terapije može da pomogne u prevenciji ponovne depresivne epizode.
Podrška ljudi sa sličnim problemima Potrvđeno je da učenje o vašem poremećaju i dobijanje informacija o tome kako se ostali ljudi bore sa svojom bolešću može da ima pozitivan efekat na izlečenje kao i na prevenciju ponovne epizode.
Bolničko lečenje Ponekad je potrebno otići na lečenje u bolnicu, naročito kad osećanja ili misli o samoubistvu prete da pređu u akciju, kada postoje komplikovani medicinski preduslovi za lečenje ili kad nedostaje podrška kod kuće.


Kako mogu da pomognem sebi da se bolje osećam?

Ima važnih stvari koje možete da učinite da pospešite svoje ozdravljenje.

PODRŽITE SVOJU TERAPIJU

Budite strpljivi sa samim sobom. Treba vremena da bi vam bilo bolje. Ne možete terati sebe da vam bude bolje!
Budite partner sa svojim doktorom. Poverljiv i iskren odnos prema vašem doktoru je veoma važan za dobar oporavak.
Uzimajte svoje lekove onako kako su vam prepisani. Antidepresivima je potrebno nekoliko nedelja da bi potpuno postigli svoj efekat. Ljudi oko vas će videti pozitivne promene u vašem raspoloženju pre nego što ih vi sami osetite.
Stalno obaveštavajte vašeg doktora o tome kako se osećate, o tome da li ima promena u navikama - spavanju, apetitu, raspoloženju... kako bi doktor mogao da proceni kakav efekat ima terapija koju je prepisao i da li je treba menjati.
Uvek prijavite doktoru ukoliko imate problema sa propratnim efektima leka i nikada ne menjajte svoj lek bez prethodnog savetovanja sa lekarom. Mnogi propratni efekti leka s vremenom nestanu, a drugi mogu biti smanjeni dodatnom terapijom. U svakom slučaju, propratni efekti leka iziskuju promenu terapije i zbog toga je neophodno da razgovarate o njima sa svojim lekarom.
Ako se prevremeno prekine lečenje simptomi depresije se neće odmah vratiti. Ako su misli o samoubistvu jedan od vaših simptoma depresije, onda budite vrlo oprezni ako menjate terapiju bez detaljne konsultacije sa vašim doktorom.

PAZITE NA SEBE

"Nikad nemojte da ste suviše sami, suviše gladni, suviše umorni ili suviše ljuti".
Podsećajte sebe svakodnevno: "Ovo nije moja krivica... depresija je bolest... Nisam sam/sama... Biće mi bolje!".
Okružite se ljudima kojima je stalo do vas. Oni će pojačati vaše osećanje sopstvene vrednosti i dobrote. Izbegavajte ljude koji su kritički nastrojeni prema vama, koji vas procenjuju ili koji previše traže. Kada ste u depresiji nedostaje vam 'zaštitni omotač' koji vam pomaže da lako prihvatate kritiku.
Pridružite se nekoj od grupa za samopomoć gde možete dobiti podršku od ljudi koji razumeju kroz šta prolazite; naučite više o svojoj bolesti i strategijama koje drugi primenjuju da bi se bolje osećali. Istraživanja pokazuju da su grupe za samopomoć korisne kao dodatak medicinskoj terapiji.
Pripremite se tako što ćete naučiti što više možete o poremećajima raspoloženja i načinima lečenja. Ohrabrite svoju porodicu da isto to učini. To će vam pomoći da shvatite šta se dešava, da donosite odluke o svom lečenju potkrepljene informacijama, da 'normalizujete' svoje iskustvo, da naučite da prepoznate depresiju u najranijem stadijumu.
Jedite dobro! Kada ste u depresiji ne možete da se oslonite na svoje osećanje gladi. Trudite se da jedete redovne obroke, zdrave, tokom celog dana, čak i kada niste gladni! Učenje o tome kako da se brinete o sebi je značajno i za to da ostanete dobro kad postanete dobro.
Pijte vodu! Voda će vam pomoći da izbegnete sušenje usta, jednu od najčešćih negativnih propratnih posledica leka, a voda ne goji kao što to čine svi zaslađeni napici. Neočekivana i neželjena gojaznost je jedan od najčešćih razloga zašto ljudi prestanu sa uzimanjem antidepresiva.
Vežbajte svakodnevno. Istraživanja ukazuju na vrednost umerene fizičke aktivnosti u procesu ozdravljenja i ostajanja u dobrom stanju posle oporavka. Počnite sa kratkim šetnjama, naročito ujutru kad je depresija obično najizraženija i kasnije nastavite sa dužim šetanjama i intenzivnijim vežbama. Vežba povećava nivo nekih važnih neurotransmitera u mozgu (endorfina), čiji je nivo snižen u depresiji. Odaberite za vežbu prijatnu stazu i obratite pažnju na vizuelne i čulne uticaje lepote oko vas. Pomeranje fokusa sa teških misli na nešto drugačije pomoćiće vam da odmorite svoj um. Povedite sa sobom priatelja ili rođaka. Vežbanje u društvu doprinosi većoj posvećenosti zadatku.
Prestanite ili izbegavajte uzimanje alkohola, uličnih droga i neprepisanih lekova. Alkohol i ulične droge se ponašaju kao depresori za centralni nervni sistem što može uticati na pogoršanje simptoma depresije. Smanjite unošenje kafeina (kafa, čaj, koka-kola, čokolada, itd.) zato što može da izazove nervozu i poremeti spavanje.
Uspostavite red u spavanju. Izbegavajte spavanje preko dana. Uspostavite dobre navike pre spavanja kao što su na primer relaksirajuće kupanje u toploj vodi, slušanje muzike itd. Izbegavajte intenzivno vežbanje pre spavanja. Ostavite svoju spavaću sobu za spavanje i odmaranje. Vesti bolje saslušajte tokom dana nego pred spavanje ako vas njihov sadržaj uznemirava. Trudite se da izbegavate stimulativne aktivnosti ili uznemiravajuće filmove pre odlaska u krevet.
Trudite se da ne donosite važne životne odluke pre nego što izađete iz krize. Depresija utiče na vaš način prosuđivanja i kasnije možete zažaliti zbog donetih odluka. Ako morate da donesete neku važnu odluku
pitajte poverljivog prijatelja, rođaka ili kolegu da vam pomogne.
Ne očekujte previše od sebe na poslu ili kod kuće. Dopustite sebi i nemarnost. Težnja perfekciji ili pokušaj da se dostignu i postignu nemogući ciljevi slabi poverenje u samog sebe. Velike zadatke razbijte u manje koji mogu lakše da se kontrolišu. Napravite listu stvari koje treba da uradite i na kraju dana proverite šta ste postigli. Ako je lista predugačka osećaćete se unapred poraženi. Prema tome, podesite listu prema onome što zaista možete da postignete.
Vodite dnevnik. Mnogo ljudi je našlo da im pisanje pomaže da organizuju svoje misli, 'olabave' neke od svojih negativnih osećanja, i da pisanje predstavnja vredan dokument koji im pomaže da povezu misli, osećanja i akcije.
Pokušajte da ispunjavate dnevne životne obaveze. Nagomilani računi, zapostavljena lična higijena i zapostavljen dom, doprinose osećanju manje vrednosti. Ako svakoga dana uradite po malo, rezultati će biti vidljivi posle nekoliko dana.

Neki drugi oblici depresije

SEZONSKI AFEKTIVNI POREMEĆAJ - SAP

Sezonski afektivni poremećaj je tip depresije koja se javlja u određeno doba godine i prati promenu godišnjih doba. Procenjeno je da 2-4 % stanovništva pati od SAP! Ciklus zimske depresije koja se ponavlja nekoliko godina i tokom najmanje dve uzastopne godine može da pomogne pri dijagnozi SAP.
Važno je da vaš doktor odstrani sumnju u depresiju ili maničnu depresiju, koje takođe mogu da imaju predvidljive cikluse tokom godine. Mnogo ljudi sa SAP imaju unipolarnu depresiju, ali 20 % njih mogu da imaju ili da nastave da razvijaju bipoloarni ili manično depresivni poremećaj. Manične ili hipomanične epizode se takođe mogu javiti u proleće ili leto. Važno je razlikovati dobro raspoloženje koje je posledica oporavka od zimske depresije i maničnu epizodu, zbog toga što postoje bitne razlike u lečnju. Samodijagno-sticiranje se treba izbegavati.
Istraživanja pokazuju da su žene osam puta podložnije SAP od muškaraca. SAP se prvi put obično pojavljuje u 20-tim ili 30-tim godinama života. Procenat bolesnih od SAP raste do 50-tih godina kad počinje da opada, tako da je procenat bolesnih od SAP kod ljudi starijih od 65 godina znatno niži.
Simptomi SAP se razlikuju od simptoma depresije i uključuju: Loše raspoloženje, smanjen interes za aktivnosti koje inače donose prijatnost, smanjena koncentracija; Predugo spavanje (obično produženo za 4 sata ili više svakog dana); Smanjena energija i osećanje umora; Izrazita želja za ugljenim hidratima; Povećanje telestne težine i žudnja za slatkišima; Povlačenje iz socijalnih kontakata; Depresija.
Šta je uzrok SAP? Niko nije sasvim siguran šta prouzrokuje SAP ali istraživanja pokazuju da može da ima veze sa sledećim faktorima: Skraćen dan može da prouzrokuje smanjenje važnih supstanci u mozgu koje utiču na raspoloženje; Hormonalni poremećaj (cortizol, tiroksin); Smanjena osetljivost mreznjače na svetlo; Niske zimske temperature mogu da pobude organizam da se odmara i naruši cirkadijalni ritam; Vazdušni pritisak i promene pritiska; Psihološki mehanizmi i personalne karakteristike mogu da budu faktori koji doprinose ravoju SAP;
SAP koji se ne leči može da predstavlja jak udarac za socijalne, školske i radne aktivnosti. Njegova pojava često koincidira sa periodom kada su očekivanja od pojedinca veća.

POSTPARTALNA (POSTPOROĐAJNA) DEPRESIJA - PPD

Za rođenje deteta se uvek očekuje da bude blagosloven trenutak koji donosi nadu i radost majci i porodici. U stvarnosti, oko 20-40 % žena oseti 'postporođajnu tugu' nekoliko dana neposredno po porođaju, sa nekontro-lisanim plačom i tugom. Takvo raspoloženje obično prođe samo od sebe uz podršku bližnjih i uz nekoliko noći dobrog sna.
Ipak, između 15-20 % žena oseti duži i iscrpljujući period depresije ili 'postporođajne depresije' (PPD), koja im uskraćuje zadovljstvo, ispunjava ih sumnjom u samu sebe i sposobnost da se brinu o svom detetu, izaziva čest plač i provocira kod njih osećanja beznađa i krivice. San i apetit takođe bivaju poremećeni ali se to često meša sa očekivanom promenom života sa prinovom.
PPD se često javlja podmuklo i postepeno, posle inicijalnog perioda ushićenja i javlja se u prve četri nedelje posle porođaja. Žene često ne žele da priznaju da se loše osećaju zbog toga što je to van očekivanja od onog 'kako bi trebalo da bude'. Ovo može da prouzrokuje da se ignorišu ozbiljni simptomi, da se preko njih prelazi dok se depresije dublje ne učvrsti i postane teža za lečenje.
Posleporođajna manija uključuje pojačan i neadekvatan osećaj ushićenosti, uzbuđenja, nervoze ili veličine. Takve majke manje spavaju bez žalbe na umor. Tada majka može da zaboravi na svoje dete i da ima sumanute ideje o njegovoj važnosti ili identitetu (npr. smatra da je beba Božiji sin). Nedostatak svesti da nešto nije u redu može da sprečava da se na vreme potraži pomoć.
Ipak, lečenje je neophodno ne samo zbog zdravlja majke, već i zbog zdravlja samog deteta. Iako retko, kod nekih žena može da se razvije psihotična depresija (sa sumanutim idejama) sa halucinacijama koje mogu da dovedu do toga da majka pokuša da sebi oduzme život ili da odzume život svom detetu, da ima fikcije, sumanuta uverenja/ideje o tome da je dete mrtvo ili defektno, da pokazuje preteranu brigu za dečje zdravlje ili da ima impulse da povredi bebu.
Prethodna istorija depresije ili manične depresije može da poveća rizik od razvijanja posleporođajne depresije. Ako sami patite od, ili u porodici postoji istorija poremećaja raspoloženja, onda je dobra preporođajna priprema da bi se smanjio ovaj rizik i razvio dobar plan za tretman, od vitalnog značaja za zdravlje majke i deteta.
Klinička slika PPD je slična kliničkoj slici teške depresije ili manične depresije.
Šta prouzrokuje PPD?
Niko nije sasvim siguran šta je uzrok da neke majke razviju PPD. Istraživanja su usmerena na ulogu horomona koji oni igraju u poremećajima raspoloženja tokom i posle porođaja, kao i anksioznih poremećaja. Veruje se da nagle promene u nivou hormona koji prate trudnoću i porođaj, kao što su estrogen, progesteron i tiroksin snažno utiču na raspoloženje žene.
Uobičajeni simptomi PPD
Loše raspoloženje ili promene raspoločenja iz dobrog u loše i obrnuto, ali iz krajnosti u krajnost.
Nekontrolisan plač i nervoza.
Gubljenje interesa za aktivnosti u kojima se obično uživalo.
Nedostatak interesa za seks.
Teškoće u pamćenju, koncentraciji i donošenju odluka.
Psihomotorna agitacija ili retardacija.
Umor, osećaj iscrpljenosti, lenjost.
Promene u apetitu ili spavanju. Nesanica.
Stalne misli o smrti ili samoubistvu.
Teške nametljive misli.
Osećanje krivice i bezvrednosti, naročito po pitanju nesupeha u materinstvu.
Nedostatak interesovanja za bebu.
Preterana briga oko zdravlja deteta.
Tretman za PPD se pokazao kao jako uspešan, ali može biti komplikovan zato što:
Dojenje može da smanji broj opcija za terapiju naročito u smislu uzimanja lekova. Majka treba da se brine o detetu u momentu kad je sva njena snaga potrebna da bi pomogla samoj sebi. Zbog toga je dodatna potpora porodice i medicinskog osoblja od vitalnog značaja za majčin oporavak i za povećanje mogućnosti da se između majke i deteta ostvari potpuna i dobra veza.
Uobičajeni načini terapije
Tretman za PPD može da varira kao što variraju i simptomi, standardan način uključuje:
Lekove da bismo stabilizovali raspoloženje i uticali na depresiju;
Psihoterapiju i psihosocijalnu potporu da bismo pomogli majci da se prilagodi novim dužnostima i brizi oko deteta;
Lečenje u bolnici može biti nephodno da obezbedi sigurnu i potpomažuću okolinu za majku i dete.
Obezbedite dodatnu podršku
Kreiranje okoline koja može da pruži podršku, koja 'hrani' i majku i dete, ohrabruje majku da brine i o sebi . Tražite pomoć od porodice i prijatelja (oko nege deteta i obavljanja dnevnih zadataka kao što su kuvanje, kupovina itd.) Izgradite mrežu ljudi koji mogu da pomognu.
Održavajte kontakte sa prijateljima. Možete osećati potrebu da se povučete i sakrijete od prijatelja što se dešava. Prijatelji mogu da pruže podršku i pruže vam odmor od uvek zahtevnog posla brige oko deteta. Tražite potporu i ohrabrenje od drugih novih majki; ako postoje grupe za samopomoć pridružite im se.
Tražite pomoć i od drugih iskusnijih majki. To može pomoći da normalizujete svoje iskustvo. Novoj majci ništa ne pomaže tako kao mudar i iskusan savet.
Naučite što više možete od PPD tako da možete da razumete šta vam se dešava i da planirate svoje lečenje i donosite informacijama potkrepljene odluke u vezi s njim.
Šta očevi mogu da urade da pomognu? Za mnoge majke period posle porođaja je izuzetno zahtevan. Takvo stanje je još i više pojačano kad je PPD deo iskustva. Vi možete da odigrate važnu ulogu u pomoći svojoj supruzi i detetu. Ohrabrite je da podeli sa vama svoje misli i osećanja i pokažite joj da je razumete. Pokažite joj da je voljena i poštovana.
Ako je moguće uzmite odsustvo sa posla u prvim danima posle rođenja deteta da bi ste pomogli oko deteta i dozvolili svojoj partnerki da se odmori i brine o sebi. Pitajte porodicu i prijatelju da vam pomognu sa dužnostima.
Pokušajte da ne umanjujete značaj ili odbacujete iskustvo kroz koje ona prolazi. Ako ste zabrinuti oko toga kako vaš partner izlazi na kraj s bolešću - idite sa njom kod doktora i podelite sa njim svoja razmišljanja i brige. Pazite na svoje potrebe. Pronađite nekoga sa kim možete o tome da pričate. Biti otac je zahtevno, naročito ako ste otac po prvi put. Pričajte sa ostalim ljudima koji su imali slično iskustvo i koji vas mogu ohrabriti i dati vam podršku. Nastavite da učestvujete i uživate u vašim ličnim interesovanjima i aktivnostima.

DISTIMIJA

Distimija je blaga forma hronične depresije koja čini da osoba živi život u kome prilično dobro funkcioniše, ali joj manjka osećanje lične sposobnosti i vrednosti. Distimija bukvalno znači 'loše raspoloženje' i dobro objašanjava subjektivne i objektivne znake bolesti. Životu nedostaje boja i definisanost. Osoba koja pati od distimije ima izraženu nesposobnost da oseća zadovoljstvo zbog događaja ili podsticaja zbog kojih je ranije osećala zadovoljstvo. Životu manjka radost, boja, uzbuđenje i zadovoljstvo. Ljudi sa distimijom su obično nervozni, samokritični, preokupirani događajima iz prošlosti, razočaranjima ili ličnim neuspesima. Tokom vremena se ljudi sa distimijom povuku iz društvenog života i izoluju. To je najverovatnije zbog njihove nesposobnosti da uživaju ili pružaju zadovoljstva prilikom socijalnih kontakata.
Mnogo ljudi sa distimijom nije svesno da pate od poremećaja koji se leči i traže izlaz u alkoholu i drogama koji samo podstiču njihov problem. Ovaj poremećaj oduzima od ljudi zadovoljstva života, a može im oduzeti i život. Ispitivanja pokazuju da između 3 i 12 % ljudi sa distimijom izlaz iz svojih muka traže u samoubistvu.
Procenjeno je da oko 3-5 % opšte populacije pati od distimije i da je nešto češća kod žena nego kod muškaraca. Deca, tinejdžeri i stariji mogu da razviju distimiju ali će njihovo raspoloženje pre biti nervozno nego depresivno. Za neke distimija traje čitav život, drugi iskuse jednu ili nekoliko epizoda tokom života. Neki ljudi posle distimije razviju depresiju, a neki razviju distimiju posle depresije. Ovu činjenicu je bitno zabeležiti jer može značiti da se prethodna terapija nije okončala sasvim uspešno. Distimiju su u prošlosti zvali mnogim imenima kao: neurotska depreseija, laka depresija, srednja depresija i depresivna ličnost. Takođe se smatralo da je ovaj poremećaj deo karaktera i temperamenta, ali su istraživanja pokazala da na njega može da se utiče terapijom i tretmanom. Dobijanje ove dijagnoze sada može značiti otvaranje vrata za izlazak iz patnje.
Kako se distimija dijagnostikuje
Za postavljanje ove dijagnoze neophodno je da depresivno raspoloženje traje više od dve godine, da se dešava skoro svakodnevno i sa najmanje dva sledeća simptoma:
Loš ili prejak apetit;
Nesanica ili preterano dugo spavanje;
Umor ili manjak energije;
Loše mišljenje o sebi, nisko samopoštovanje
Loša koncentracija;
Problemi u donošenju odluka;
Beznađe.
Šta prouzrokuje distimiju?
Tačan uzrok distimije je nepoznat. Kao i ostala depresivna stanja može biti prouzrokovana kombinacijom nekoliko faktora. Ispitivanja ukazuju na to da pojedinci mogu naslediti predispoziciju za razvoj depresivnih stanja. Oni koji imaju članove porodice koji su patili od depresije pod većim su rizikom da sami razviju takav poremećaj.
Disbalans ili poremećaj u hemiji mozga je vezan za promene raspoloženja i promene kod neurotransmitera u mozgu mogu da imaju uticaj na misli, osećanja i ponašanje.
Okolina takođe može da utiče na buđenje depresivnih stanja. Razočaranje, stres, i/ili trauma koji proističu iz stvari kao što su nezaposlenost, lični neuspesi ili tragedije, raspad porodice, mogu da utiču na razvoj depresije.
Psihološki faktori takođe mogu da utiču na razvoj depresije. Na primer, neke studije ponašanja govore da depresija može da bude prozivod 'naučene bespomoćnosti' koja proističe iz ponavljanog gubitka pozitivne potpore i koja je možda uticala na uvećanu stopu negativnih dešavanja u životu.
Pogled na svet može da pojača depresiju održavanjem negativnih i/ili nerealnih verovanja i stavova o sebi, ljudima oko sebe ili budućnosti.
Zbog uspeha lečenja distimije lekovima pretpostavlja se da njeni uzroci mogu biti i biološki. Istraživanja pokazuju da su moguće imunološke, hormonalne i neurotransmiterske veze sa distimijom.

Tekst preuzet od "Kanadskog drustva za poremećaje raspoloženja" - "Mood disorders Society of Canada"

Što je depresija?

Samo ime depresija dolazi od latinske riječi i znači potištenost. Kada liječnici govore o depresiji, misle na niz srodnih psihofizičkih stanja koje karakteriziraju poremećaji raspoloženja, tj. afektivni poremećaji. Oni se prepoznaju kao sniženo raspoloženje, negativni osjećaji te crne misli. Prate ih i tjelesni simptomi poput umora, iscrpljenosti te poremećaja sna i apetita. Čini se kako je neupućenost goleme većine stanovništva koja je "izvan medicine", glavni krivac što je "neformalna" upotreba riječi depresija postala "in". Tako svako malo netko na poslu, u tramvaju ili čak u krugu obitelji izjavi da je u "depri". Srećom, obično se radi samo o lakšem, prolaznom padu raspoloženja. Problem je što ta učestala i olaka upotreba riječi depresija "zavede" mnoge zdrave ljude pa često ne shvaćaju ozbiljno ni (pravog) bolesnika u svojoj sredini, onog kojemu treba pomoć jer je u (pravoj) depresiji.

Tko obolijeva od depresije?
Podaci govore da trenutno od depresije boluje 3 do 4 posto stanovništva industrijski razvijenih zemalja. Zasad se čini da su žene ugroženije od muškaraca, jer se kod njih depresija dijagnosticira dva do tri puta češće nego kod "jačeg spola". No te brojke mogu biti i posljedica činjenice da muškarci zbog stida rjeđe traže liječničku pomoć.
Trenutno u Hrvatskoj od nekog oblika depresivnog poremećaja pati najmanje između 100.000 i 200.000 osoba, a svaki peti Hrvat doživjet će barem jednu depresivnu epizodu u životu.
Svjetska zdravstvena organizacija predviđa da će do 2010. već 30 posto ljudi trpjeti od depresivnog poremećaja, a da će 2020. ta bolest biti drugi najčešći uzrok smrtnosti u svijetu (zbog samoubojstva ili sekundarnih bolesti koje depresija izaziva). Prema podacima oko 15 posto najtežih depresivaca, koji su liječeni u bolnici, sami okončaju život zbog velike patnje. Smatra se da više od dvije trećine samoubojstava počine bolesnici koji su u teškoj depresiji.

Što uzrokuje depresiju?
Iako su neki simptomi bolesti vezani uz psihu, moderna medicina depresiju smatra tjelesnom bolešću. Radi se o bolesti središnjeg živčanog sustava u čiji su nastanak "presudno upleteni" fiziološki i živčani čimbenici. Bolest se pojavljuje kada u dijelu mozga zaduženom za raspoloženje dođe do "kvara". Pri tome se pod raspoloženjem podrazumijeva cijeli raspon osjećaja, na čijem dnu se nalazi duboka depresija, u sredini je ravnodušnost, a vrh zauzima euforija. Stoga depresija nije neopipljiva, nematerijalna bolest "u mislima" bolesnika, nego vidljiva promjena u živčanim stanicama i kemijskim procesima u mozgu.
Najčešće bolesti vode vanjski čimbenici, kao što su pretrpljeni stres, nepravilna prehrana, manjak svjetla, slaba tjelesna aktivnost, alkohol te neki lijekovi i narkotici. Pokazalo se da neke osobe imaju urođenu sklonost (predispoziciju) depresiji, koja se genetski prenosi. Tako osobe s urođenim "kvarom" na živčanom sustavu mogu oboljeti i od malog životnog udarca, pa čak i bez njega, dok oni s prirodno snažnim živčanim sustavom mogu odoljeti i vrlo teškim udarcima.
Biološka psihijatrija stoga govori o depresivnoj građi, koja je zapisana u genetskom kodu a označava osobitu sklonost razvijanja depresivnoga poremećaja.. Pojednostavljeno, mozak se ponaša kao elektro-kemijski sustav koji se sastoji od stotina milijardi živčanih stanica. Te se stanice "kupaju" u stotinama kemijskih tvari, pri čemu svaka živčana stanica i kemijska tvar imaju određeni zadatak. Kada neke tvari nema dovoljno ili ako su živčane stanice odumrle, dijelovi mozga mogu ostati "izvan funkcije".
Pojava depresije povezana je sa smanjenom aktivnošću nekih moždanih hormona u tvarima zvanim neuroprijenosnici (neurotransmiteri). Njih živčane stanice (neuroni) koriste za međusobnu komunikaciju, odnosno prijenos impulsa preko sinapse, tj. sićušne pukotine koja razdvaja živčane stanice. Neki od neuroprijenosnika, poput serotonina, noradrenalina i dopamina imaju prirodnu antidepresivnu funkciju, koju ne mogu provoditi ako se njihova razina u mozgu smanji.
Drugi bitan čimbenik za nastanak depresije je poremećeni stresni mehanizam, odnosno prekomjerno lučenje stresnih hormona, poput kortizola i CRH-a. Zna se da više od polovice depresivnih bolesnika ima povećanu količinu hormona kortizola, koji uništava moždane stanice i remeti kemiju mozga.

Simptomi depresije
Depresija se može prepoznati po nizu simptoma, a svaki se bolesnik jačinom i vrstom simptoma razlikuje od drugoga. No hirovitost simptoma dolazi do izražaja i kod istog depresivca, pa s vremenom može patiti od različitih simptoma i koji su raznih jačina.

Najčešći simptomi depresije su:
- potištenost, turobno raspoloženje, navala crnih misli i sjećanja;
- intenzivna tuga, samosažaljenje, napadaji plača;
- osjetljivost, ranjivost, razdražljivost ("sve me smeta");
- strah, tjeskoba, zabrinutost, strepnja ("nešto strašno će se dogoditi");
- pesimizam, beznađe i bespomoćnost ("nema mi spasa", "nikad mi neće biti bolje");
- osjećaj bezvrijednosti, krivnje i suvišnosti ("nitko me ne voli", "nitko me ne treba");
- osamljenost, osjećaj nepripadanja ili nezaštićenosti ("potpuno sam sam na svijetu");
- nesposobnost uživanja u ranije ugodnim stvarima ili aktivnostima ("ništa me ne veseli");
- bezvoljnost, letargija ("ništa mi se ne da");
- oslabljena koncentracija i poremećaj pamćenja;
- umor, iscrpljenost, manjak energije;
- značajno smanjen ili povećan apetit;
- nesanica ili prevelika potreba za snom;
- tjelesni bolovi koji nemaju tjelesne uzroke;
- želja za smrću ili planiranje samoubojstva ("ne mogu više izdržati", "bolje da me nema").

Čega se treba čuvati
Depresivne simptome uzrokuju kemijski i živčani poremećaji u mozgu, no u njihovom izazivanju sudjeluju brojni čimbenici:
- stresni događaj (trauma) - smrt ili bolest bliske osobe, razvod, raskid ljubavne veze ili prisnog prijateljstva, gubitak posla, selidba, teška ozljeda, dijagnoza teške bolesti, izloženost nasilju, uhićenje, suđenje, osuda na zatvor, katastrofa poput potresa ili požara itd.;
- kronična izloženost stresu - stres na poslu, u školi ili u obitelji, loši međuljudski odnosi, slab društveni život;
- manjak svjetla;
- neki lijekovi - kontraceptivna sredstva, steroidi, rezerpin, sedativi;
- alkohol ili droge;
- alergije;
- nepravilna prehrana - siromašna složenim ugljikohidratima i nezasićenim masnim kiselinama;
- prethodne bolesti - poremećaj rada štitnjače, dijabetes, moždani udar itd.;
- genetska sklonost - urođena slabost živčanog i hormonskog sustava, nepravilnosti u građi mozga.

Liječenje depresije

Najčešće se depresija liječi antidepresivima. Kada se uzimaju redovito i prema uputama liječnika, popravljaju raspoloženje u roku jednog do šest tjedana
Prvo pitanje koje se nameće kada nas pogodi depresija jeste što učiniti. U svakom slučaju treba potražiti pomoć liječnika. To može biti liječnik opće prakse, koji će sam prepisati antidepresivne lijekove ili će po potrebi oboljelog uputiti specijalistu-psihijatru. Može se otići i psihijatru koji ima privatnu praksu.
Nažalost, golemi broj oboljelih teško prihvaćaju da boluju od psihičkog poremećaja i s nelagodom odlaze psihijatru. Mnogi su "šokirani" kada im liječnik kaže da pate od depresije i tu dijagnozu doživljavaju kao udar na ego. Drugi pak strahuju kako će se ponašati kolege na poslu i znanci, ako doznaju za njihovu bolest. Čini se ne bez razloga, jer neki od "zdravih" i slabije obrazovanih ponekad doista s prezirom gledaju na depresivce. Srećom, s obzirom na sve rašireniju spoznaju o tjelesnom karakteru oboljenja koje tradicionalno i neprecizno nazivamo "psihičkim", sve je manje nerazumijevanja okoline i sve više oboljelih koji traže liječničku pomoć.

Životni problemi
Bolovati od depresije ili nekog drugog poremećaja raspoloženja ne znači "biti lud", "glup" ili "nemoralan". Ne postoji razlog zbog kojeg se treba stidjeti otići psihijatru ili nekome objasniti taj svoj potez. Stid je samo jedna od posljedica depresije, i kako terapija napreduje tako stid blijedi. Prilikom pregleda važno je iskreno i iscrpno upoznati liječnika sa simptomima bolesti. Prema simptomima, držanju i načinu govora te drugim vanjskim pokazateljima, liječnik će odrediti način liječenja. Prepisat će uzimanje jednog od brojnih antidepresiva, a po potrebi i psihoterapiju.

Bez improvizacija
U liječenju depresije najčešće se koriste lijekovi, tzv. antidepresivi. Oni uklanjaju ili ublažavaju simptome bolesti u roku od jednog do šest tjedna, a mogu se kombinirati i s drugim postupcima te psihoterapijom. Antidepresive valja uzimati neprekidno i točno prema uputama liječnika, bez odstupanja ili "improvizacija" kojima su oboljeli ponekad skloni.
Svjetska zdravstvena organizacija preporučuje uzimanje antidepresiva i šest do deset mjeseci nakon nestanka simptoma, a neki stručnjaci zagovaraju višegodišnje ili čak doživotno uzimanje lijekova kod pacijenata s kroničnom depresijom.
Smatra se da antidepresivi ne liječe osnovni poremećaj koji uzrokuje depresiju, već ublažavaju ili uklanjaju simptome. No neka novija saznanja daju naslutiti da dugotrajno uzimanje antidepresiva može imati i "dubinsko" djelovanje na biološki "kvar" u mozgu te čak poticati rast novih moždanih stanica.

Tri prstena
Na tržištu postoje deseci antidepresiva koji su prema svome djelovanju svrstani u nekoliko glavnih skupina. Svima je zajedničko da pojačavaju djelovanje jednog ili više moždanih hormona i tako "utažuju glad" živčanih stanica koje koriste te hormone.
Najraniji antidepresivi, takozvani inhibitori monoaminooksidaze (IMAO), zaustavljaju proces razgradnje "antidepresivnih supstancija" serotonina i noradrenalina (monooksidaza). Stoga je rezultat uzimanja tih lijekova povećana količina serotonina i noradrenalina među živčanim stanicama.
Triciklički lijekovi (nazvani tako zbog "troprstenog" oblika kemijske strukture) zaustavljaju proces tzv. ponovne pohrane neuroprijenosnika. Oni sprječavaju serotonin i noradrenalin da se povuku u živčane stanice koje su ih izlučile. Ishod je povećana količina neuroprijenosnika u moždanoj "cirkulaciji".
Ti su lijekovi otkriveni pedesetih godina 20. stoljeća. Iako učinkovito uklanjaju simptome depresije, ne djeluju dovoljno "ciljano" pa izazivaju niz neželjenih pojava. Neki zahtijevaju strogo pridržavanje prepisane dijete, a svi su prikladni za zloporabu, jer su smrtonosni ako se uzmu u prevelikoj količini. Dodatni im je nedostatak njihovo naglašeno sedirajuće djelovanje, pa dok se uzimaju bolesnici ne mogu upravljati vozilima i strojevima.

Ciljano i čisto
Drugu grupu lijekova čine tzv. selektivni inhibitori ponovne pohrane serotonina (SIPPS), jer "ciljano" sprječavaju da se serotonin prerano "povlači" iz moždane cirkulacije, pa ga ostaje više na raspolaganju živčanim stanicama. Ta grupa lijekova može izazvati nepoželjne pojave poput mučnine, razdražljivosti i smanjene spolne želje. Mučnina se obično pojavljuje u početku liječenja, ali s vremenom nestaje, te se može reći da se ta skupina lijekova bolje podnosi nego tzv. triciklički antidepresivi. Tome treba dodati i važnu činjenicu da ti lijekovi nisu prikladni za zloporabu (za samoubojstvo), a njihovo uzimanje ne ometa ni upravljanje automobilom i strojevima.
Posljednjih desetak godina proizvedeni su brojni učinkoviti lijekovi: reboksetin (koji ciljano djeluje na noradrenalinski sustav), venlafaksin (koji poput triciklika jača aktivnost serotonina i noradrenalina no s mnogo manje neželjenih pojava), bupropion (jedinstvenom po tome što djeluje na noradrenalin i dopamin).

Što treba znati o uzimanju lijekova
1. Antidepresivi NE djeluju odmah, poput aspirina ili sredstava za smirenje. Ovisno o obliku bolesti, potrebno je između jednog i šest tjedana da lijekovi dovedu do poboljšanja. Presudno je da se uzimaju neprekidno i uz potpuno pridržavanje uputa.
2. Sve vrste antidepresiva podjednako uspješno suzbijaju simptome depresije kod gotovo 80 posto oboljelih. Kada se jedan lijek pokaže nedjelotvornim, liječnik može povisiti dozu istog lijeka, prepisati drugi lijek (najčešće s drukčijim mehanizmom djelovanja), ili prvom lijeku dodati drugi lijek ili pak hormone štitnjače.
3. Antidepresivi ne izazivaju ovisnost. Ako pacijent mora lijek uzimati dugoročno, to je zato što to zahtijeva priroda bolesti, a ne zbog toga što lijek stvara ovisnost.
4. Antidepresivi ne ometaju oboljelog u rješavanju problema u životu, ako problemi postoje. Dapače, osposobljavaju ga za njihovo rješavanje.
5. Antidepresivi ne služe za "guranje" životnih problema "pod tepih", niti za njihovo potiskivanje. Depresivnom je bolesniku upravo depresija najveći životni problem i prvi kojega treba riješiti.

Razgovorna terapija
Psihoterapija je dobrodošla pomoć depresivnom pacijentu, prvenstveno u razdoblju prije nego počnu djelovati lijekovi. Kada mu se stanje poboljša, od terapeuta može naučiti neke praktične "antidepresivne" vještine.
Prije nekoliko desetljeća liječnici su depresivne pacijente liječili isključivo "razgovornom terapijom", odnosno psihoterapijom. Ne treba se čuditi, jer većina psihoterapijskih tehnika osmišljena je prije nego se otkrila biološka narav depresije, i prije no što su proizvedeni učinkoviti lijekovi.
Danas dobar terapeut pacijentu treba prije svega pružiti društvo, pažnju, razumijevanje, utjehu i nadu, posebno u razdoblju prije nego antidepresivni lijekovi počnu djelovati. Kada se pacijentu "razbistri" stanje pa je spreman za aktivno sudjelovanje u terapiji, tada od terapeuta može naučiti neke praktične "antidepresivne" vještine: kako se kvalitetnije ophoditi s ljudima, kako bolje organizirati život i izbjegavati stresne situacije, kako tražiti ono što želi i suprotstaviti se onome što mu ne ide "u račun", općenito kako se afirmirati u društvu.
No psihološke teorije o nastanku depresije i terapijske tehnike koje su na njima utemeljene, imaju i krupnih nedostataka.
Psihoanalitička terapija, kojoj je temelje postavio Sigmund Freud, polazi od pretpostavke da depresiju uzrokuju traume u ranom djetinjstvu. Najpogubnije od njih su odsustvo roditeljske pažnje te neuspjeh da se zadovolje roditelji. Stoga psihoanalitičari depresiju liječe tako da navedu pacijenta da "osvijesti" pretrpljene traume u djetinjstvu, koje je s vremenom "potisnuo".
Nema dvojbe da su stresovi pretrpljeni u djetinjstvu iznimno pogubni za živčani sustav, jer mogu izazvati fiziološku preosjetljivost na stres, pa i kroničnu pojačanu aktivnost stresnog mehanizma. No upitno je koliko depresivni pacijent može profitirati od prizivanja stresnih iskustava u svijest, čak kad proces prisjećanja potisnutih trauma ne bi trajao mjesecima ili godinama.

Kognitivno-bihevioralna (spoznajno-ponašajna) terapija polazi od pretpostavke da je depresija posljedica duboko ukorijenjenih pogrešnih (negativnih) predodžbi pacijenta o samome sebi i o svojim okolnostima. Terapeut pomaže pacijentu da razotkrije "pogrešne predodžbe", i zamijeni ih ispravnima. Također nastoji otkriti pogrešne postupke i ponašanja oboljelog, koji izazivaju ili pridonose depresiji. Potom pacijenta nastoji naučiti zdravijim načinima ponašanja.
Problem je što depresivni bolesnik uopće ne mora imati poremećene predodžbe o životu. Naprimjer, može vjerovati da je vrlo neuspješan ili u teškoj situaciji - i pritom biti u pravu! Zatim, u svijetu žive milijuni ljudi koji imaju neispravne spoznaje o sebi i svojemu životu, a pritom ne obolijevaju od depresije. Naposljetku, brojni depresivni bolesnici stvarno imaju krive spoznaje, iskrivljene stavove i poremećeno ponašanje, ali uglavnom se radi o posljedicama bolesti, a ne njenim uzrocima. Ne postoje uvjerljivi dokazi da poremećene predodžbe prethode depresiji, no uobičajeno je da one nestaju ili se ublažavaju nakon terapije antidepresivima.
Interpersonalna terapija smatra da su najčešći uzrok depresije poremećeni međuljudski odnosi: unutar bračne zajednice, šire obitelji i u društvu. Stoga se pacijenta uči "društvenim vještinama" (uspostavljanju, razvijanju i održavanju zdravih međuljudskih odnosa), realnim očekivanjima u vezi te nošenju s teškim životnim situacijama.
Iako poremećeni međuljudski odnosi mogu biti neiscrpan izvor stresa, dvojbeno je koliko su, na primjer, nesretan brak ili sukobi na radnom mjestu uzroci, a koliko posljedice depresivnog poremećaja.


Od elektrošokova do terapije svjetlosti
U liječenju depresije pokazali su se učinkovitima neki postupci koji utječu na biokemijsko-električne procese u mozgu. Jedan od tih postupaka je i elektrokonvulzivna terapija ili terapija elektrošokovima (ECT).
Terapija elektrošokovima još uvijek je najbolja metoda liječenja teške depresije te manične faze bipolarnog poremećaja. Provodi se u bolnici i potpuno je neškodljiva. Oboljelom se daju sredstva za opuštanje mišića i uvodi ga se u punu anesteziju. Potom mu se na jednu ili obje strane glave stavlja elektroda, koja u mozak pušta slabu struju radi izazivanja grča (konvulzije). Taj je grč ključni terapijski element ECT-a. Postupak se ponavlja 6 do 12 puta u razmacima od po dva do tri dana.
Transkranealna magnetska stimulacija (TMS), nova je terapija čija se djelotvornost još istražuje. Prvi rezultati obećavaju. U ovom slučaju liječnik magnetom prelazi ispred lijevog čeonog režnja mozga pacijenta, što aktivira živčane stanice u tom dijelu mozga i dovodi do učinka sličnog kao kod terapije elektrošokovima.
Svjetlosna terapija se prvenstveno koristi kod zimske depresije, odnosno one koju uzrokuje manjak svjetla. Oboljeli gleda u lampu snage 2.500 do 10.000 luksa između 30 i 120 minuta (što je slabija lampa tretman traje dulje). Učinak se postiže već nakon 3 do 4 dana.
Terapija nespavanjem pomaže depresivnim pacijentima kojima se značajno ublažavaju simptomi bolesti nakon neprospavane noći ili nakon 3 do 4 sata ranijeg buđenja. Može se kombinirati sa svjetlosnom terapijom, tako da se odmah nakon buđenja pacijent izvrgava jakom svjetlu. Čini se da se moždani elektro-kemijski procesi remete tijekom spavanja, a osobito tijekom REM-faze (faze sanjanja), dok produljena budnost "vraća" poremećene procese u normalnu funkciju.

www.plivazdravlje.hr


Srednjovečnost mnogima donosi depresiju

Jedna globalna studija o sreći je pokazala da su srednje godine u životu mnogih ljudi najdepresivnije godine.

U studiji su korišćeni podatci iz 80-tak zemalja koja je pokazala da su ljudi najsrećniji u mladosti i starosti dok je depresija najčešća među muškarcima i ženama u četrdesetim godinama života.

"Ljudi na celom svetu pokazuju iznenađujući istu liniju sreće i mentalnog zdravlja oblika slova U", izjavljuje profesor Andrew Oswald sa univerziteta Warwick u Velikoj Britaniji. U zrelim godinama neki ljudi više neki manje pate ali je u proseku uticaj godina na neraspoloženje uočljiv u ovoj populaciji.

Profesor Osvald i prof. David Blanchflower sa univerziteta Dartmouth iz Amerike su proučili podatke o depresiji, nivou anksioznosti i uopšte mentalnog zdravlja s kojim je vezan i kvalitet života od 2 miliona ljudi iz zemalja od Albanije do Zimbabvea.

Prosečna osoba u modernom društvu počinje da pokazuje pad u osećaju sreće i mentalnog zdravlja postepeno a ne naglo tokom jedne godine. Dešava se podjednako i muškarcima i ženama, bogatima i siromašnim, neoženjenim i oženjenim, onima sa i bez dece, niko ne zna zbog čega se javlja ovakva pravilnost u ljudskom ponašanju. Najverovatnije zbog toga što ljudi u srednjim godinama počinju da shvataju da neće moći da postignu mnoge ciljeve koje su sebi zacrtali. Dobra vest je da čovek može da bude aktivan do 70-tih godina jer ukoliko je zdrav i fizički u kondiciji u proseku je srećan i mentalno zdrav isto kao i 20-to godišnjak.

U 8 nacija koje pripadaju svetu u razvoju ne pokazuju krivulju sreće u obliku slova U.

Prof. Oswald izjavljuje da je saznanje da je osećaj neraspoloženja, anksioznosti u srednjim godinama normalno korisno da lakše prežive ovu fazu u životu.

Ipak prof. Bob Cummins dekan univerziteta Deakin u Melburnu izjavljuje da se ne može smatrati pravilom da je depresivnost u srednjim godinama normalna. On smatra da rezultati studije koju su objavili Oswald i Blanchflower nisu sasvim pouzdani jer premda je impresivna brojnost studije to što se analiza podataka vrši iz velikog broja zemalja otežava uzimanje u obzir faktora koji su izazvali depresiju u srednjim godinama.

Prema istraživanjima srednjovečne populacije u Australiji krivulja sreće pokazuje U oblik samo među ljudima koji nemaju dobre ljubavne veze ili dovoljno para. Kod siromašnih srednjovečnih Australijanaca za sreću je veoma bitan porodični sklad i podrška.

Danas postoji tendencija da sa reci "depresija" opisujemo neizbezne periode tuge
koje svako od nas oseti s vremena na vreme. Mnogi od nas nisu u stanju da postave
granicu gde prestaje normalna tuga a pocinje klinicka depresija. Neko ko je jednom osetio
izrazenu depresiju zna da je to osecaj koji daleko prevazilazi osecaj obicne tuge.
Klinicka depresija je bolest koju karakterise grupa osecanja, razmisljanja i ponasanja
koja se izrazito jasno razlikuju od niza osecanja i funkcionisanja normalne, zdrave osobe.
Prouzrokovana kompleksnim sadejstvom bioloskih, socijalnih i psiholoskih faktora,
depresija cini osobu jako osetljivom na zivotne okolnosti i dovodi je u stanje crnog
ocajanja.
U toku depresije pacijenta pocinju da obuzimaju osecanja tuge, praznine i bezvrednosti.
Ova osecanja postaju sve dublja, nadogradjuju se do osecaja stalnog lisavanja,
beznacajnosti, neadekvatnosti, obuzetosti krivicom.
Povremeno, depresivne osobe mogu osecati stalnu iritaciju ponekad dovedenu do
erupcije gneva i ljutnje.
Mada depresija moze biti prouzrokovana nekim konkretnim zivotnim okolnostima i
dogadjajem, nacin reagovanja na to je veoma preuvelican. Sustina pojave depresije nije u
samom dogadjaju vec u vulnerabilnosti psihe osobe kojoj se to dogadja.
U retkim slucajevima, osobe mogu osecati depresiju kao jednu, pojedinacnu epizodu.
U najvecem broju slucajeva depresija se javlja periodicno, reaktivno ili ciklicno.
Moze proci i dve godine bez pojave depresije.
Kod izvesnog broja osoba postoji blaga depresija koja se opisuje kao trajno stanje,
odnosno depresivni temperament koji predstavlja bazu iz koje nastaje epizoda
prave depresije.
Nastajanje prave depresije kod ovih osoba moze da indukuje niz situacija:
prekid emotivne veze, gubitak posla, smrt bliske osobe, neka zivotna promena
(odlazak od kuce…). Te situacije mogu da provociraju duboku depresiju.

Kod izvesnih osoba opisuje se i tzv. "sezonsa depresija". Ovo stanje je reakcija na odredjene
klimatske faktore koji su uglavnom zastupljeni u severnijim zemljama sa usrovom klimom
i velikim kalimatskim promenama. Tipicne reakcije u tim slucajevima koje se javljaju zimi
ili za vreme kisnih perioda su naglasen zamor, jaka zelja za slatkisima, perkomerna glad i
stalna pospanost. Ova stanja su povezana sa mozdanim funkcijama i funkcijom hipofize.

Depresivno raspolozenje moze da podstakne bolest i oteza ozdravljenje.
Naime, rad mozga povezan je preko biohemijskih i neurofizioloskih mehanizama sa
celim organizmom. Depresiju u 25% slucajeva prate povisen krvni pritisak,
srcana oboljenja, a neka dusevna stanja - rastanak, smrt ili gubitak drage osobe uticu
na imunoloski sistem i dovode do sirenja infekcije.
Takodje, oporavak od srcanog udara zavisi od resavanja depresivnog stanja.

Koji su simptomi depresije?
-akutni ili dugotrajni osecaj ocajanja, nesrece za sta preterano okrivljujemo
postojanje nekih zivotnih okolnosti
-              nerealni strahovi, strepnja i zabrinutost
-              manjak interesovanja ili uzivanja u mnogim zivotnim aktivnostima
-              izrazen osecaj usporenosti, umora ili nadrazenosti
-              ubedjenost da je sve bezvredno i nesrecno
-              preokupiranost mislima o samoubistvu i smrti
-              nagle promene apetita i/ili tezine
-              glavobolja, cesto mokrenje
-              teskoce sa snom (nemogucnost spavanja ili preterana pospanost)
-              oslabljena sposobnost koncentracije i donosenja odluka
-              dramaticne promene u socijalnim odnosima i na poslu
-              postojanje prenadrazenosti - anksioznost sto se javlja kod 2 od 3 depresivne osobe
i povecava rizik od suicida

Postoje li osobe predisponirane na depresiju?
1.            Oni koji u porodicnoj anamnezi imaju podatak o postojanju depresije u porodici
imaju dva puta veci rizik od obolevanja
2.            Zene imaju depresiju dva puta cesce od muskaraca
(postoje odredjeni periodi kada je zena podloznija depresivnom raspolozenju sto je
prouzrokovano delovanjem hormona: PMS, trudnoca, postporodjajno, u toku koriscenja
kontraceptivnih tableta)
Interesantno je takodje da majke imaju redje ili blaze oblike depresije od zena koje
nemaju decu, sto se objasnjava emotivnom povezanoscu sa detetom koja ih stiti od
jakih emotivnih rakcija druge prirode
3.            Postojanje teske emotivne traume u detinjstvu
4.            Depresija u starih osoba je cesto vezene za fizicku onemocalost, gubitak prijatelja,
smanjenje aktivnosti

Sta Vas lekar moze da ocekuje?
-izrazite promene u ponasanju
-              manjak interesovanja za sva zivotna zadovoljstva: hranu, sex, druzenje sa prijeteljima,
posao, porodicu,sport, hobi;
-              prisustvo depresije i suicida u porodici, kao i upotreba alkohola, droge
-              negativizam, pesimizam, samooptuzivanje
-              siucidna razmisljanja

Sta mozete da uradite?
Za vreme perioda kada osecate neraspolozenje, potrazite savet od prijatelja
ili nekoga iz porodice. U blazim oblicima depresije, savet drage osobe moze Vam mnogo
pomoci.
Ali u slucajevima tezih oblika depresije, slicno oboljenjima kao sto su astma, hipertenzija,
morate zatraziti strucnu, lekarsku pomoc.
Savet je da provodite sto vise vremena na otvorenom prostoru, cak i zimi.
Poboljsajte osvetljenje prirodnim svetlom u prostorijama u kojima boravite,
suncana svetlost poboljsava raspolozenje.
Kad god je to moguce tokom zime otputujte u krajeve sa toplijom klimom.

Kako se leci?
Blazi oblici depresije lece se samo psihoterapijom.
U tezima slucajevima neophodni su i lekovi. Mada i lekari opste prakse mogu prepisivati
lekove protiv depresije, savetuje se konsultacija psihijatra koji bi adekvatnim lecenjem i
stalnim pracenjem pravilno dozirao terapiju. Naime postoje znatna individualna
odstupanja u vrsti leka i dozi.
U najtezima slucajevima neophodna je elektrokonvulzivna terapija.

Kada se treba obratiti lekaru?
Ukoliko je Vas muci osecaj utucenosti vise od dve nedelje, ukoliko biste najradije  ostali u krevetu, ukoliko se sve vise izolujete od porodice i prijatelja i ukoliko ste izgubili  svako interesovanje za bilo kakvu aktivnost
- MORATE KONSULTOVATI VASEG LEKARA !
Ukoliko ste uhvatili sebe da razmisljate o smrti i bezvrednosti zivota, samoubistvu
- POTRAZITE POMOC ODMAH !

Kako izaći iz depresije?

Kad zapadnete u stanje depresije, konstantnog neraspoloženja koje je praćeno gubitkom volje za životom - često izazvanog upravo emotivnim neispunjenjem - mislite da izlaza nema.

Ukoliko se to desi osobi iz vaše blizine, osetićete se nemoćno da joj pomognete. Izlaz postoji, ali to je dugotrajan proces. Kao što se do tog stanja dolazilo postepeno, potrebno je i postepeno rešavanje problema.

Da biste pomogli osobi koja se nalazi u tom stanju, potrebno je da se naoružate strpljenjem. Osnovno je da nikada ne dozvolite da ta osoba ostane sama. Pričajte joj stvari koje namaju veze sa njenim stanjem, kao što su npr. događaji koji su se desili vašoj sestri, poznanici ili drugarici. Trudite se da budete duhoviti, ali da ne preterate u povlađivanju, jer tada neće biti efekta. Potrudite se da ta osoba iz vaših priča nasluti koliko lepote i živosti ima u svakom normalnom, uobičajenom životu.

Nakon određenog perioda, pokušajte da tu osobu izvedete među ljude. Kako vreme bude prolazilo, sama će početi da se otvara i da uviđa kako nije sama, i tek tada, u trećem koraku, trenutak je da počnete da razgovarate o pravom razlogu njenog stanja. To mogu biti razne stvari: nedostatak ambicije, neuspeh na poslu i, naravno, neuspeh u ljubavi...

Depresija ume da bude velki problem u životu žene ili muškarca i izuzetno se teško leči. Ukoliko imate pored sebe makar jednu osobu kojoj je stalo do vas, onda se ne morate plašiti, jer će ona učiniti sve da vas iz tog stanja izvuče. Ako ništa, makar ćete videti da postoji neko ko vas voli, pa ćete toj osobi za ljubav promenti način razmišljanja u pozitivnom smeru.

Biljkama protiv depresije

Da li i vi spadate među one žene koje jako vole biljke i koje se trude da nađu bilo koje zgodno mesto kako bi gajile neku biljčicu, bilo da se radi o biljkama na balkonima, terasama, na prozoru ili u bašti? Ako baš i nema zgodnog mesta, ma, naći ćete vi neko! Ukoliko se prepoznajete u ovom opisu, odlično za vas! Naime, pokazalo se da biljke imaju jako dobar uticaj na one koji se njima bave.

Ne govorimo samo o tome da možete da uzgajate lekovite biljke (korisno po zdravlje, a i mnoge su lepog izgleda i mirisa), ukrasne biljke koje će svim ukućanima ulepšati dom, začinsko bilje (lepo miriše, plus štedi kućni budžet), možda i neko povrće (paradajz uspeva i u saksiji - lepo izgleda, plus vas poštedi nekih troškova). To su sve moguće koristi od gajenja biljaka, plus vam biljke prečišćavaju vazduh (jeftinije su od bilo kog filtra i efikasnije od većine), a neke biljke svojim mirisom mogu da rasteraju komarce (recimo, lavanda).
Ni to nije sve. Pokazalo se da gajenje biljaka - bilo kojih biljaka - ima blagotvoran uticaj na ljudsku psihu. Gajenje biljaka pokazalo se posebno lekovitim kada se radi o osobama sklonim promenama raspoloženja, turobnim mislima i depresiji. To zapažanje nije čak ni naročito novo - još je američki psihijatar iz osamnaestog veka, Bendžamin Raš, primetio da njegovim pacijentima prija gajenje biljaka.
Staro zapažanje potvrđuju i novija istraživanja - pokazalo se da već i boravljenje u blizini zelenih površina poboljšava kvalitet života. Japanski naučnici smatraju da život u ulici u kojoj ima drveća ili u blizini parka ima dobre šanse da bude duži i zdraviji.
Zato, ukoliko ne živite u blizini zelenih površina i nemate vremena za boravak u prirodi, pokušajte da makar u sopstvenom domu stvorite oazu zelenila - postoje biljke koje ne zahtevaju puno nege, a pored toga, gajenje biljaka zahteva znatno manje novca i vremena nego obilazak lekara i lečenje od depresije ili lošeg raspoloženja.


Piće i depresija

Moguće je da je sklonost ka depresiji nasledna; moguće je, naravno, i da zbog životnih prilika neke osobe padaju u depresivna stanja češće od drugih. Ipak, postoji niz drugih faktora koji mogu dovesti do anksioznosti. Oni su uslovljeni našim odlukama i našim neodgovornim ponašanjem. Stvar je proste računice - ljudi koji piju alkohol da bi se osećali bolje u stvari samo pogoršavaju svoje stanje i postaju samo još više skloni depresiji. Drugim rečima, ako ste od onih koji u alkoholu traže lek protiv teskobe, anksioznosti i tuge, samo povećavate rizik da u dogledno vreme obolite od depresije.

Kao i sve druge vrste opijata koje umemo da unosimo u svoj organizam, i alkohol predstavlja samo privremeno rešenje. On slabi senzore koji su zaduženi za ublažavanje depresije i teskobe. Prekomernim konsumiranjem alkohola naš prag tolerancije smanjuje se toliko da mozak na kraju više i nije u stanju da spreči nadolazeći talas depresije. Moguće je da vam sve to zvuči samo kao prazna priča o štetnosti faktora koji nam skraćuju životni vek. Imate pravo tako da mislite, ali onda se nemojte žaliti kada vam čašica, dve ili tri, na koje ste se baš lepo navikli, ne budu otklanjale loše raspoloženje.

Uticaj alkohola na naš organizam je toliko ozbiljan da bi bilo dobro zahtevati od kompanija koje proizvode alkoholna pića da na etikete stavljaju i napomenu u kojoj će biti jasno istaknuto da prekomerna količina alkohola može ozbiljno i trajno da ugrozi psihičko zdravlje. Pošto je veoma mala, skoro nikakva, verovatnoća da će se tako nešto dogoditi u bliskoj budućnosti, ostaje vam samo da budete pažljiviji kada sledeći put odlučite da svoju tugu i loše raspoloženje utopite u piću



Postbračna depresija - šta je to?

Od detinjstva je sanjala venčanje u belom. Savršeno venčanje, kao iz bajke. Došao je i taj dan: udaje se! Ne, venčanje nije bilo katastrofa, ni suprotnost njenim snovima, naprotiv - ispalo je savršeno, baš kao što se nadala, baš kao što je toliko dugo želela. Udala se za čoveka koga zaista voli i koji voli nju, oboje su relativno dobro situirani, zreli su i spremni za brak. Sve je super - osim što je ona nakon venčanja pala u depresiju.

U toku medenog meseca ona je neraspoložena. Medeni mesec je takođe kao nešto iz snova - u nekom lepom mestu, u luksuznom hotelu, i on i ona su mladi, zdravi, sve bi trebalo da bude savršeno. Ipak, nije. Ona je deprimirana, a pošto je ta depresija došla posle venčanja koje je žarko želela i brižljivo pripremala i koje je bilo savršeno, i pošto je i medeni mesec na savršenom mestu, i pošto je i njen dragi isto onoliko predivan kao i uvek - ona jednostavno nije u stanju da mu kaže da je neraspoložena.

Stidi se svog neraspoloženja kao neke nečisti - otkud joj pravo da u tako savršenim okolnostima bude loše volje? Njen muž je dao sve od sebe da svaki detalj bude baš onakav kakav je ona želela i kako je maštala da će biti - kako sad da mu kaže da se oseća nesrećno? Umesto toga, ona krije svoje neraspoloženje i pretvara se, koliko god može, da je sve u redu i da je savršeno srećna.

Ova pojava zove se postbračna depresija i može da pogodi bilo kojeg od partnera, mada češće pogađa žene. Statistike kažu da je deset odsto mladih dama sklono postbračnoj depresiji. Kako do nje dolazi?

Najčešći obrazac je ovaj koji smo opisali: emotivno je u venčanje jako mnogo uloženo, sve mora da bude savršeno, i žena (ili muškarac) po hiljadu puta unapred proživi venčanje. Onda kad se izgovori sudbonosno "da", pa kad se i sama proslava završi - kad, dakle, sve to bude gotovo i konačno - mlada ili mladoženja osete se nekako ispražnjeno i postaju podložni sindromu tugovanja.

Nekada, mračne misli i neraspoloženje prođu sami od sebe već posle nekoliko dana. Brak počinje da teče svojim uobičajenim tokom. Ipak, kod nekih depresija ne prođe - već dovede do kraha braka. Svega nekoliko meseci kasnije, nekada i brže, dolazi do razvoda.

Postbračna depresija je sve češća poslednjih godina; zapravo, poslednjih godina postala je dovoljno uočljiva da bi dobila ime. Stoga je i psihoterapeutima, kao mogućim pomagačima, relativno nova (kažemo relativno, jer im depresija kao takva nije nikakva novost, samo ovaj njen oblik nekada nije bio ni približno tako čest).

Šta učiniti ako se vama ovako nešto desi, ako vas nakon savršenog venčanja s predivnim partnerom obuzme melanholija? Sačekajte neko vreme - moguće je da će, kad vas prođu utisci s venčanja, a naročito osećaj iscrpljenosti i ispražnjenosti, tužne misli proći same od sebe. Tako bude u većini slučajeva. Ukoliko ni posle tri nedelje neraspoloženje ne prođe, ne oklevajte da se obratite stručnjaku za pomoć - zar da dopustite da propadne brak koji ste toliko želeli i u koji ste toliko uložili ako postoji neko ko vam može pomoći?


Postporođajna depresija - kako je preživeti

Sve je bilo super. Volite se, već neko vreme ste u vezi, rešili ste da dobijete dete, dobili ste dete. Svi razlozi za sreću su, čini se, tu. Samo što se pojavio i razlog za nesreću - bauk zvani postporođajna depresija. Tada bračni život, ma koliko se supružnici voleli i ma koliko dete koje su dobili bilo željeno od oboje, može postati pravi pakao.

Hormonske promene u telu porodilje mogu izazvati promene raspoloženja. Najčešća reakcija je da je žena sklona plaču i blagom uznemirenju. Međutim, dešava se da žena mnogo snažnije oseća te hormonske promene u sebi, a to dovodi do stanja poznatog kao postnatalna depresija. Ona se može javiti odmah posle porođaja, ali i čak pet do šest meseci kasnije (pa se muškarac, sav zbunjen, pita: "Šta joj je odjednom, bilo smo tako srećni?").

Jedan od simptoma postporođajne depresije je potpuna nezainteresovanost za seksualne odnose (naravno, govorimo o vremenu kad bi porodilja već smela da ima odnose). Čest simptom je i veliki umor, koji se uglavnom pripisuje samo danonoćnoj brizi oko bebe. Pojačava se osećaj straha i bezvoljnosti. Jedan od najgorih (po ženu) simptoma je osećaj mlade majke da svoju bebu ne voli dovoljno.

Ukoliko se primete ovi simptomi, treba se što je pre moguće obratiti lekaru i lečiti postporođajnu depresiju, pošto inače može da potraje veoma dugo (u nekim slučajevima, toliko dugo da mladi otac, očajan zbog ponašanja supruge koju voli, ali koju više nije u stanju da razume, niti ima ideju kako da joj pomogne, napusti porodicu, što će, naravno, samo pojačati depresiju). Pokazalo se da se u lečenju najbolji rezultati postižu savetovanjem i psihoterapijama.

Dakle, ako do ove pojave dođe - ne paničite, jer se radi o nečemu što nije baš toliko neuobičajeno. Obratite se lekaru što je pre moguće i, nakon izvesnog vremena, simptomi će proći, a srećna porodica će moći da bude baš to - srećna porodica.

Boje protiv depresije

I najtoplije godišnje doba može nam doneti vrlo ozbiljnu depresiju. Zbog toga, malim trikovima treba zavarati mozak i sprečiti ili ublažiti negativne posledice. Za početak, jutro treba započeti aktiviranjem sveg raspoloživog osvetljenja u stanu. Pored toga, sigurno će vam koristiti da što više boravite na otvorenom! Čak i tokom najtmurnijih dana intenzitet dnevnog svetla je dovoljan da vam podigne raspoloženje.

Priuštite sebi i terapiju bojama. Svaka boja ima svoju refleksiju na naš organizam. Žuta i narandžasta boja podižu raspoloženje i podstiču na aktivnost; crvena nam daruje životnu energiju, a zelena smiruje i stvara harmoničnost. Dakle, kada je reč o bojama i njihovom pozitivnom efektu, kako na vaš organizam, tako i na psihu, možete da se poslužite i metodama koje funkcionišu po principu "uradi sam". Izaberite i nosite odeću u podsticajnim bojama, ili primenite specifičan postupak koji, ukratko, podrazumeva da se udobno smestite, zatvorite oči, opustite i potom, u mislima, stvorite neku od boja sa pozitivnim efektom.

Terapija bojama nije zahvalna samo za otklanjanje negativnih posledica depresije; ona je delotvorna i u poremećajima rada srca, prilikom problema sa migrenom i glavoboljom, prekomernom težinom, ali i nedostatkom apetita. Boje utiču i na raspoloženje, pa se tako terapija bojama koristi i za različite vrste psihičkog opuštanja, a koristi se i za otklanjanje i lečenje posledica stresnih stanja organizma. One uspešno otklanjaju telesne i psihičke blokade, stimulišu organizam na izbacivanje štetnih materija i jačaju imunološki sistem. Pored toga, nemoguće je da terapija rezultira neželjenim posledicama, ili da izazove bilo kakve negativne efekte.

Zbog čega onda ne biste obojili svoj pogled na svet bojom koja vam najviše odgovara i čini vas opuštenijim i spremnijim da se suočite sa dnevnom količinom stresa?

Zašto su žene podložnije depresiji

Već duže vreme, čest predmet psiholoških izučavanja jesu psihološke razlike između žena i muškaraca. U mnogim studijama urađenim širom planete uočena je jedna značajna diferencijacija - predispozicije za obolevanje od depresije veće su kod žena nego kod muškaraca.

U ljudskom razvoju, sve do puberteta, oba pola pokazuju podjednaku sklonost ka depresiji, ali od puberteta sve se menja - žene postaju čak dva puta osetljivije na udare depresije.

Zanimljivo je da se ovako velika razlika smanjuje kod muškaraca i žena u pedesetim godinama. Nameće se zaključak - ovaj psihički problem pogađa žene u životnom periodu kada su plodne i kada mogu da rađaju.

O razlikama među polovima vršena su istraživanja na Virdžinijskom univezitetu u Sjedinjenim Američkim Državama, i to na najpogodnijim subjektima - parovima blizanaca različitog pola. Nikakve senzacionalne nove razlike nisu uočene; sem jedne - postoji velika razlika između polova u načinu i intenzitetu reagovanja na životne nesreće.

Kod žena postoji sklonost da i prilikom nižih nivoa stresa padaju u depresiju.

Nizak nivo stresa je u savremeno doba prisutan gotovo kod svih ljudi, ali se ova uočena razlika između polova odnosi na - reagovanje na stres. Na primer, muškarci burnije od žena reaguju na gubitak posla, a žene burnije regauju na probleme u svom socijalnom miljeu.

Postoje, međutim, neki stresovi koje žene u svom životu iskuse, a muškarci ne. Tu pre svega mislimo na veoma zahtevnu ulogu žene u savremenom dobu: ona vodi računa o domaćinstvu i preuzima glavni deo brige o deci, a istovremeno se od nje zahteva (ili sama od sebe zahteva) da ima i karijeru. Pripadnici oba pola provode jednaki broj sati na poslu, ali se nekako podrazumeva da žena treba da bude aktivna i u domaćim aktivnostima i u vaspitavanju dece, dok za muškarce ti zahtevi nisu snažno izraženi.

I ženski organizam reaguje drugačije na stres nego muški. Žensko telo luči više hormona stresa, što se nastavlja u izvesnom periodu i kada prođe stresna situacija. Ženski hormon progesteron blokira brzo "isključivanje" hormona stresa.

Žene su sklone preteranom razmatranju i razmišljanju o problemima, tako da im negativne slike i osećanja puno puta ponovljeno prolaze kroz glavu; naročito kada je reč o razmišljanju o propalim ljubavnim vezama.

Sve ovo ne znači da je muškarcima u životu lakše - oni pokazuju veću sklonost od žena ka alkoholizmu, drogama i asocijalnom ponašanju.


Depresija u zrelom dobu

Imate 40-50 godina i vaše raspoloženje često nije tako dobro kao što je nekad bilo i kao što biste želeli? Niste jedini. Mnogi ljudi se tako osećaju u ovim godinama. Istraživanja pokazuju da ovo zaista jeste životno doba velikih emotivnih nestabilnosti. Dobra vest je - posle ovog životnog perioda, u zlatnim godinama, nivo vašeg raspoloženja će samo rasti.

Londonski naučnici su nacrtali krivulju koja predstavlja raspoloženje tokom života (a istraživanje je obuhvatilo ispitanike širom zemaljske kugle - od Albanije do Zimbabvea). Ta krivulja liči na latinično slovo U, jer je raspoloženje na visokom nivou u mladosti, u srednjem dobu na niskom, da bi se u starosti linija opet vinula nagore, što označava dobro raspoloženje.

Naučnici su analizirali podatke o depresiji, anksioznosti, mentalnom i telesnom zdravlju, i to na ogromnom uzorku od dva miliona ljudi iz raznih područja sveta.

Prosečno, godina u kojoj se čovek najlošije oseća, ako se posmatraju sve nacije, jeste 48. godina života. Pa ipak, ima razlika među regionima: prosečan Britanac se najlošije oseća u 36. godini, a Portugalac u 66. godini.

Pitanje za subjekte ispitivanja na američkom kontinentu glasilo je: "Kako se osećate ovih dana: da li ste veoma srećni, prilično srećni ili ne baš srećni?" U Evropi je to pitanje postavljano u malo drugačijoj varijanti: "U celini posmatrano, da li ste veoma zadovoljni, prilično zadovoljni, ne baš zadovoljni ili nezadovoljni životom koji vodite?"

Kod većine prosečnih osoba, linija sreće u srednjim godinama spušta se lagano i postepeno do dna, to se ne dešava odjednom.

Od svih svetskih nacija, samo u osam zemalja krivulja sreće nije se poklapala sa slovom U. Od proseka odstupaju samo stanovnici zemalja u razvoju. Kod svih ostalih, postoji velika konzistentnost, nezavisno od pola, materijalnog stanja i obrazovanja.

Otkud baš takva slika sreće prosečnog stanovnika naše planete?

Jedna od mogućnosti: u srednjim godinama čovek shvata da neće uspeti da ostvari sve svoje težnje i da uradi sve što je tokom života planirao i želeo.

Drugi razlog bi moglo biti to što, kako godine prolaze, sve više ljudi koje znamo umire. To nas navodi na razmišljanja o sopstvenoj prolaznosti i smrti.

Takođe, u srednjim godinama čovek sebi postavlja krucijalna pitanja: "Da li sam zaista uspešan? Da li je moj brak dobar?"

Oko šezdesete godine, čovek je razrešio sa samim sobom ta pitanja, i tada nastupa miran period. Najbolja vest, tvrde stručnjaci, je sledeća: ako doživite 70. godinu relativno dobrog zdravlja, osećaćete se srećno poput dvadesetogodišnjaka!


Novi načini borbe protiv depresije (1)

Opustite se čitajući knjige

Predah od svakodnevnih problema možda se nalazi između korica dobre knjige.

U Velikoj Britaniji, neki doktori preporučuju pacijentima čitanje knjiga samopomoći. Pojedinim pacijentima koji pate od depresije ili anksioznosti, to može više koristiti nego klasična psihoterapija. Naravno, ne preporučuju se bilo kakve knjige, već samo one koje doktor odobri (jer iz oblasti samopomoći ima dosta nekorisnih, laički napisanih, pa samim tim i štetnih knjiga). Ovaj oblik terapije već dobija i ime - biblioterapija. Nije predviđen za svakog pacijenta, već samo za pojedine koji sami pokažu želju i volju za ovakvom terapijom.

To nisu uopštene i suvoparne knjige, već štiva u kojima se nude konkretne tehnike za prevazilaženje nekih psiholoških problema.

Ova tehnika je mnogim Britancima pomogla, pa se nadamo da će slični pokušaji biti učinjeni i kod nas.

Terapija šetnjom

Može li razgovor sa psihoterapeutom biti delotvorniji ako se dešava na otvorenom prostoru?

Nije ništa novo da kretanje i fizička aktivnost poboljšava raspoloženje. Neki psihoterapeuti su to saznanje iskoristili u svojoj praksi: podstiču pacijente da šetaju, trče ili dižu tegove i pri tom pričaju o svojim problemima. Rezultat može biti dvostruka dobrobit za pacijenta.

Jedan od zastupnika ovakvog lečenja tvrdi: "Fizička aktivnost ubrzava terapiju. Na taj način se emocije bolje oslobađaju nego dok pacijent sedi u stolici. Začetnik ove vrste terapije je K. Džonsgard, profesor Univerziteta u San Hozeu. On je ove tehnike počeo da koristi još 1970. godine. Njegova glavna oblast interesovanja su poremećaji raspoloženja. On tvrdi da fizička aktivnost može biti efikasna poput pilule, samo bez neželjenih efekata. Vežbe oslobađaju telesne hemikalije zadužene za dobro raspoloženje (setite se samo kakvo zadovoljstvo osećate posle napornog vežbanja). Takođe, vežbe izazivaju pozitivne hormonske promene u organizmu, a to može biti osnova za trajno oslobađanje od depresije. Ako depresivnom pacijentu vežbanje postane svakodnevna rutina, to je veliki korak ka izlečenju. Takođe - bolja forma, cirkulacija i fizički izgled - sve to doprinosi da pacijent popravi mišljenje o samom sebi, što dodatno pojačava pozitivne efekte psihoterapije

Novi načini borbe protiv depresije (2)
Lidija Novaković

I ranije se znalo da su telesne vežbe dobre za raspoloženje, a korisna je svakako i psihoterapija. K. Džonsgard i njegovi saradnici bili su prvi psiholozi koji su spojili ova dva u jedno, tvrdeći da je kombinacija delotvornija od odvojenih dejstava. Jedna od zastupnica ove tehnike kaže: "Kod nekih ljudi, fizička aktivnost podstiče rad desne strane mozga, što dovodi do oslobađanja intuitivnog mišljenja. Na taj način, ovi ljudi uspešnije mogu da sagledaju sopstveni problem i da dođu do rešenja."

Ova psihoterapeutkinja svoj posao obavlja tako što ide sa klijentima u duge šetnje pored reke, i uz to s njima razgovara. Ona još kaže: "Šetnja po svežem vazduhu asocira klijenta na zdrav pristup životu, a ležanje na psihijatrijskom kauču može da izazove suprotne misli - ležeći položaj zauzimamo kad smo bolesni."

Ima i naučnih dokaza za ovakve tvrdnje. Godine 1982. u medicinskom časopisu "Žene i terapija" objavljena je studija o sledećem istraživanju: ispitanice iz prve grupe su neposredno pre psihoterapijske seanse trčale ili hodale pola sata do sat. Druga grupa žena je odlazila na psihoterapiju na uobičajeni način. Studija je dokazala da su žene iz prve grupe pristupale seansi na pozitivniji način, sa više snage, energije i postignuća.

T. Hengeš, bračni i porodični psihoterapeut, priča o sledećem slučaju: "Dugo sam radio sa jednim depresivnim klijentom. Antidepresivi nisu bili od pomoći. Stalno smo ponavljali iste priče i vrteli se oko istih tema bez ikakvog napretka. Onda sam otkrio klijentovu ljubav prema biljkama, bio je pravi umetnik u baštovanstvu. Izašli smo napolje i uz rad u bašti obavljali psihoterapijske razgovore. Konačno sam imao pristup njegovoj celokupnoj osobi, počeo je da se potpuno otvara i otkriva svoje emocije bez zadrške. Terapija napolju vodila je brzom napretku."

Naravno, ova vrsta terapije nije pogodna za svakog pacijenta i za svaku situaciju. Neke teme su isuviše bolne da bi se otkrivale na ulici. Pa ipak, za većinu depresivnih pacijenata - ovo je dobra šansa.

Dvominutne strategije protiv stresa i depresije

Nije vam potrebno čitavo popodne u spa-centru da biste se oslobodili negativnih osećanja. Da vidimo šta se može učiniti za nekoliko minuta:

Posle dugotrajnog sedenja, nežno izmasirajte stopala. Možete ih potopiti i u mirišljavu kupku.

Umesto da osuđujete tuđe mane, nađite nešto humoristično u njima i nasmejte se.

Svakodnevni objekti koji nas okružuju mogu delovati opuštajuće: zbirka knjiga može vas podsetiti na vreme kada ste ih čitali, CD može prizvati trenutak kada ste prvi put čuli tu pesmu, mirišljave sveće mogu za tren napraviti opuštajuću atmosferu.

Depresija kod muškaraca
Lidija Novaković

Da li se depresija manifestuje na isti način kod žena i kod muškaraca? Ne uvek.
Govorimo sada o depresiji kao bolesti - kliničkoj depresiji, a ne o nekom blažem obliku kom smo svi manje ili više podložni.
Kod oba pola može se javiti jaka depresija sa sledećim simptomima: konstantna tuga, osećanje beznadežnosti, poremećaji sna i apetita, odsustvo želje za seksom, osećanje bezvrednosti, kao i suicidalne misli.
Ipak, socijalne uloge, kao i fiziološke i psihološke različitosti između žena i muškaraca, mogu prouzrokovati neke razlike među polovima i u samom doživljaju depresije.
Ova bolest se, kao što je poznato, češće javlja kod žena nego kod muškaraca. Ipak, iznenađujuće je sledeće: stopa samoubistava među depresivnim bolesnicima je četiri puta viša nego kod žena. Takođe, kada se muškarac odluči na samoubistvo - najverovatnije će to učiniti na nasilan način.

Klinička depresija se najčešće pojavljuje sama od sebe, kao primarni poremećaj, ali nije neobično da se uz nju jave i druga psihijatrijska stanja.
Muškarci koji preterano konsumiraju alkohol ili druge opojne supstance, ili oni koji su u tinejdžerskim godinama imali razne poremećaje ponašanja (manifestovane psihičkom agresijom, verbalnim zlostavljanjem, uništavanjem materijalnih vrednosti i sl), u većoj su opasnosti da obole od depresije. Ponekad je teško identifikovati depresiju kao poseban poremećaj koji treba lečiti.
I, naravno - ne reaguju svi muškarci na depresiju na jednak način. Neki se povuku u sebe i izoluju se od društva. Neki se okrenu alkoholu i drogama, u pokušaju da pobegnu od simptoma depresije. Neki muškarci postanu neoprezni i preduzimaju veće rizike, ne brinući ni za sebe ni za druge. Neki, nažalost, postanu nasilni.

Najveći izazov za ove ljude je da shvate da imaju problem i da prepoznaju da je to depresija, a zatim da se obrate psihologu.
Muškarci, zapamtite, možda patite od depresije ako imate sledeće probleme:

konstantna tuga, anksioznost i osećaj "praznine"

osećanje beznadežnosti i pesimizma

ne možete da se odmorite, preosetljivi ste

gubljenje interesovanja za opuštajuće aktivnosti, kao i za seks

manjak energije

teško se koncentrišete i donosite odluke, slabo pamtite

suicidalne misli

Zašto antidepresivi ne deluju na neke osobe

Naučnici su dugo tragali za odgovorom na bitno pitanje: zašto neki ljudi uopšte ne reaguju na pojedine lekove i u njihovom organizmu ne dolazi do odgovarajuće hemijske promene?

Odgovor se možda krije u - genima.

Na Londonskom univerzitetu naučnici su došli do sledećeg zaključka: u mozgu se dešavaju genetičke promene, kojima se mozak štiti od nepoznatih supstanci. To se može odraziti i na uzimanje antidepresiva. Potrebno je da doktor uradi jednostavan test da bi mogao da prepiše odgovarajući lek. Ovakvo testiranje pomoglo bi doktorima i da prilagode odgovarajuću dozu svakom pacijentu i smanje neželjene efekte leka na minimum.

Dakle - nije poželjno da se antidepresivi prepisuju svima po sličnom obrascu, već preporučivanje ovih lekova treba da se personalizuje, tj. prilagodi svakom pojedinačnom pacijentu. U tome doktorima najviše može pomoći genetski materijal pacijenta čija precizna slika može da se dobije testiranjem.

Sudeći po podacima Svetske zdravstvene organizacije, depresija je glavni razlog samoubistva. Depresija danas pogađa oko 121 milion ljudi širom sveta.

Ranija istraživanja bavila su se vezom između genskih mutacija i dejstva antidepresiva, ali bez diferenciranja lekova, tako da nije bilo nekih korisnih otkrića.

Jedan nemački tim naučnika istraživao je kako se tri najčešće prepisivana tretmana antidepresivima odražavaju na promene u genu ABCB-1. Baš ovaj gen veoma je značajan, jer štiti mozak od molekula koji ne pripadaju kodu proteina nazvanog P-gp, koji sprečava strane supstance da prodru u tkivo mozga.

Ovo istraživanje urađeno je na eksperimentalnim životinjama - miševima, kojima je ubrizgan gen ABCB-1, a potom tri različita antidepresiva. Otkriveno je da protein u mozgu blokira dejstvo prva dva leka, ali ne i trećeg. Zaključeno je da taj konkretni genetički sastav može da primi na pozitivan način samo jednu vrstu leka, a ostali antidepresivi u tom slučaju su beskorisni.

Posle nekih genetskih promena, organizam može pozitivno reagovati na drugačiju vrstu lekova nego ranije.

Čak 30% ljudi ne raguje na antidepresive, bar ne na one koje su im lekari prepisivali. Precizan genetički test pomogao bi da se ovaj problem reši.

Kao i na mnoga druga pitanja, odgovor je i ovog puta - u genima.


Depresija i kognitivno-bihevioralna terapija

Koji je najbolji način borbe protiv depresije i anksioznosti? Onaj koji ova neprijatna stanja eliminiše brzo i definitivno. Depresija i anksioznost izazvane su pogrešnim načinom razmišljanja, one obično idu zajedno.

Istraživanja su pokazala da 60-70% ljudi obolelih od kliničke depresije ima i osećaj anksioznosti. I obrnuto, 50% pacijenata čiji je glavni simptom anksioznost pati i od depresije. Reakcija na stres je preterana kod oba poremećaja.

U stresnim situacijama, depresivna osoba ne može da reaguje na adekvatan način. Ona neprestano žali zbog svojih teškoća i razočarenja, stalno ih iznova "premotava" u glavi, tako da nije u stanju da se fokusira na bilo šta drugo.

Naučnici objašnjavaju da neki ljudi prolaze kroz čitav život sa osećajem anksioznosti. Njima se čini da opasnost od neuspeha i razočarenja vreba sa svih strana - kada apliciraju za posao, kada traže od nekoga uslugu, kada zakazuju sastanak sa osobom koja im se sviđa. Ta stalna anksioznost preti da jednom pređe u depresiju.

Ljudi kod kojih se javlja depresija precenjuju svoje probleme, a potcenjuju sopstvene sposobnosti da se sa problemima bore. Oni izbegavaju situacije koje su za njih kritične, umesto da uče veštine pomoću kojih bi se izborili sa kritičnim situacijama. Veoma često, koren problema predstavlja nedostatak socijalnih veština. Neki tipovi anksioznih poremećaja, poput opsesivno-kompulzivnog poremećaja, napada panike ili socijalne fobije, povezani su sa depresijom.

Činjenica da je anksioznost uslov za razvoj depresije danas nam pruža velike mogućnosti u prevenciji depresije. Kod mladih anksioznih ljudi, malo je verovatno da će se oni sami uspešno suprotstaviti ovom problemu. Potrebno im je pomoći da razviju specifične mentalne veštine koje bi umanjile i sprečile anksioznost.

Kognitivno-bihevioralna terapija predstavlja dobar način borbe protiv depresije i anksioznosti. Takođe, ima i efikasnih lekova koji se uz terapiju koriste. Ova terapija je najefikasnija kada je preventivna. Pacijenti se pozitivno izražavaju o ovoj vrsti psihološke terapije, jer posle nje imaju osećaj da su sami uspeli da se izleče, sopstvenom snagom, uz asistenciju terapeuta. Takođe, tokom terapije pacijent usvaja obrasce ponašanja i razmišljanja koji postaju stalni deo njegovog pogleda na svet, i to mu pomaže kada se ponovo nađe u nekoj kritičnoj situaciji.

Ova terapija je kratka - traje od 12 do 15 nedelja i značajna poboljšanja uočavaju se posle šest nedelja.

Depresija najčešća u 48. godini

Mnogi ljudi se osećaju depresivno u srednjim godinama, a istraživanja pokazuju da to zaista jeste životno doba velikih emotivnih nestabilnosti. Dobra vest je u zlatnim godinama, nivo raspoloženja raste.

Londonski naučnici su napravili dijagram koji predstavlja raspoloženje tokom života, a liči na latinično slovo U, jer je raspoloženje na visokom nivou u mladosti, u srednjem dobu na niskom, da bi se u starosti linija opet vinula nagore, što označava dobro raspoloženje.

Istraživanje je obuhvatilo dva miliona ispitanika širom sveta, od Albanije do Zimbabvea, a analizirani su podaci o depresiji, anksioznosti, mentalnom i telesnom zdravlju.

Prosečno, godina u kojoj se čovek najlošije oseća ako se posmatraju sve nacije, jeste 48. godina života, s tim što ima razlika među regionima - prosečan Britanac se najlošije oseća u 36. godini, a Portugalac u 66. godini.

Jedno od objašnjenja zašto je osoba u srednjim godinama sklona depresiji jeste da shvata da neće uspeti da ostvari sve svoje težnje i da uradi sve što je tokom života planirala i želela. Drugi razlog bi mogao biti to što, kako godine prolaze, sve više ljudi koje znamo umire, što nas neminovno navodi na razmišljanja o sopstvenoj prolaznosti i smrti.

Naučnici smatraju da je oko šezdesete godine čovek razrešio sa samim sobom ta pitanja i tada nastupa miran period. Najbolja vest, tvrde stručnjaci, jeste da ako doživite 70. godinu relativno dobrog zdravlja, osećaćete se srećno poput dvadesetogodišnjaka.

Distimija



Distimija spada u skupinu poremećaja raspoloženja i predstavlja blaži oblik depresije koju karakterizira trajno negativan stav prema životu. Distimija je starogrčki termin, prema dys što znači "loše" i thymia što označava "stanje uma". Naime, stari Grci su vjerovali da je žlijezda timus izvor svih emocija. Najčešće započinje neprimjetno u kasnom djetinjstvu i adolescenciji, ali se može pojaviti i kasnije, te je tri puta češća u žena.Distimija obično traje dvije, ali katkad i više od pet godina. Razdoblja distimije se mogu izmjenjivati s razdobljima normalnog raspoloženja. Distimija obično ne onesposobljava osobu u svakodnevnom životu, ali može utjecati na radnu aktivnost i društveni život. Mnoge osobe koje boluju od distimije počinju se društveno izolirati. Postupno im opada radna produktivnost. Distimija povećava vjerojatnost nastanka velike depresivne epizode. Kada se velika depresivna epizoda razvije u osobe koja već boluje od distimije, stanje se naziva dvostruka depresija.Glavni simptom je deprimirano raspoloženje karakterizirano tugom, nelagodom, neraspoloženjem i gubitkom interesa za uobičajene aktivnosti uz samopotcjenjivanje, poteškoće u donošenju odluka i osjećaj beznadnosti. Depresivno raspoloženje prisutno je veći dio dana i veći broj dana nego što nije prisutno, što se vidi bilo kao subjektivni doživljaj ili primijećeno od strane drugih, tijekom najmanje 2 godine. Dok depresivni poremećaj karakterizira epizodan tijek, tijek distimije je više kroničan i dugotrajan. Kod ranog pojavljivanja distimije često bolesnici svoje simptome prihvaćaju kao način življenja, a psihijatru se obraćaju tek kad postanu disfunkcionalni na obiteljskom i poslovnom planu.Simptomi distimije nalikuju simptomima velike depresivne epizode, ali su obično slabijeg intenziteta. Obično su prisutni samo pojedini simptomi velike depresivne epizode. Simptomi distimije uključuju: Smetnje koncentracije, otežano donošenje odluka Socijalno povlačenje Razdražljivost Nemir ili inertnost Smetnje spavanja Promjene tjelesne težineKatkad osobe koje boluju od distimije navode prvu epizodu sniženog raspoloženja tijekom djetinjstva ili adolescencije. Ako osoba razvije simptome distimije poslije 50. godine, obično treba posumnjati na osnovnu tjelesnu bolest. Najmanje 75% osoba koje boluju od distimije imaju dodatne zdravstvene probleme.Liječenje se provodi u većini slučajeva ambulantno, a u terapiji prvo mjesto zauzimaju antidepresivi uz psihoterapiju koja je učinkovit dodatak farmakoterapiji.MKB-10: F34.1 DistimijaPrimjer iz života:Imam 26 godina. Udata sam i imam dvoje djece. Već više od dvije godine osjećam se umornom i depresivnom. Sve mi je naporno. Ne uživam ni u čemu. Često sam mrzovoljna i sklona samopodcjenjivanju. Međutim, postoje razdoblja, koja mogu potrajati danima i tjednima kada se osjećam dobro. Nezadovoljna sam životom i osjećam da mi moji najbliži ne pokazuju dovoljno razumijevanja i pažnje. Molim za savjetPrema opisu i trajanju vaših smetnja vjerojatno se kod vas radi o psihičkom poremećaju koji nazivamo distimija. Distimija se očituje simptomima depresije koja prema kliničkoj slici i trajanju ne može se svrstati u veliki ponavljajući depresivni poremećaj. Ovaj poremećaj često se može zamijeniti i pogrešno dijagnosticirati kao depresivni poremećaj osobnosti. U tom slučaju se bolest pogrešno i nedostatno liječi.Glavni simptom distimije je deprimirano raspoloženje, karakterizirano tugom, nelagodom, neraspoloženjem i gubitkom interesa za uobičajene aktivnosti. Bolesnici sa distimijom mogu biti nihilistički, sa nizom zahtjeva i žalbi. Oni mogu biti vrlo napeti i rigidni, bespomoćni, gube nadu, pesimisti su. Mogu postojati promjene u vegetativnim funkcijama. Mijenja se način spavanja, dolazi do gubitka apetita i energije. Osobe koje boluju od distimije obično zakazuju na poslu pa i u obitelji te je to glavni razlog njihovog dolaska psihijatru. Opće nezadovoljstvo sa svojim životom pokušavaju otklanjati konzumacijom alkohola ili uzimanjem droge.Što se tiče tijeka bolesti, on može biti različit. Primarna distimija ranog početka ponekad može biti tako kronična da bolesnik prihvaća simptome kao dio svakidašnjeg života. Ponekad se distimija može razviti u pravi veliki depresivni poremećaj, a postoji mogućnost da se kasnije razviju hipomane epizode ili bipolarni poremećaj. Najveći rizik tog poremećaja predstavlja pokušaj suicida. Za postavljanje dijagnoze distimije mora biti depresivno raspoloženje tijekom većeg dijela dana i da traje najmanje dvije godine. Uz depresivno raspoloženje obično su prisutni barem dva od sljedećih simptoma: poremećaj apetita, poremećaj spavanja, umor ili smanjenje energije, slaba koncentracija, otežano donošenje odluke, sniženo samoprocjenjivanje i osjećaj beznadežnosti.Liječenje distimije provodi se ambulantno. Ponekad kada su jako izraženi depresivni simptomi, ili jako naglašen poremećaj svakodnevnog funkcioniranja ili su prisutne suicidalne ideje onda se bolesnik treba liječiti u bolnici. U liječenju se koriste selektivni inhibitori ponovne pohrane serotonina (SIPPS).



izvori: tvoracgrada forum
Dr.med. Alija Mujezinović, spec. neurolog, psihijatar
Izvori: Međimurske novine, 6.7.06.; centar-zdravlja.net

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.